DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t)
Otvorih oči prvi put, četiri izjutra, nema snega, samo par trošnih zgrada kraj voza prođe. Otvorih oči drugi put, pet izjutra, krenuo sneg, prostranstvo pustinje. Žbun se ne kotrlja, pretežak postade. Da li ste nekada videli kako u pustinji pada sneg? Zatvorih oči kako bih po treći put otvorio, ali prokletstvo, nisam uspeo zaspati. Snežni pokrivač je bivao sve deblji kako smo prilazili glavnom gradu. Nešto nalik srndaćima u daljini, tražili su hranu ispod belog. Iv kaže da su konji, ali odlučih na kraju da su irvasi. Najbajkovitije. Gospođa koja brine o našem vagonu, lepo je podložila grejno telo. Doslovno podložila. Na krajevima vagona postojale su male peći, sa pravom vatrom, spremna kanta uglja stajala je pored. Preslatka devojčica trčala je po koridoru levo desno, dok sam pokušavao da kroz prozor usnimim momke koji po snegu do kolena idu ka školi. Nosili su rančeve, tako znam. Ulan Bator nam je priredio sunce kao dobrodošlicu, visoke betonske zgrade, planine pod snegom. Najgore kod zime u gradovima je bljuzgavica, te štrokave baruštine pod nogama, dok vam se sa krovova sneg otapa na glavu. Znate li još neki naziv za bljuzgavicu? Odmah smo kupili karte za Suhbatar, mesto na granici sa Rusijom. Direktni voz za Ulan Ude ide samo jednom sedmično. Ukoliko želite da obilazite mesta na transsibirskoj ruti, izlazite iz voza kao i mi, morate kombinovati vozove. Direktni idu dosta ređe te ne možete u svakom mestu čekati sedam dana do narednog. Ili možete. Bar kada ste u Mongoliji, u Rusiji vozovi idu dosta češće. Žena iza šalterskog pomalo umazanog stakla bila je divna i preljubazna, pravo osveženje. Isprljao sam nove patike, lepa me je dobrodošlica snašla. Ulan Bator mi je na prvu loptu izgledao sivo i prljavo. Mešavina snega, blata i velikih bara koje smo preskakali, ili nismo uspeli da ih preskočimo. Ljudi na prvu loptu srdačni, takvi su i ostali.
Nakon što smo ostavili stvari u smeštaju, koji smo jako jeftino platili, uputili smo se na doručak, a odmah zatim ka centru grada nedaleko odatle. Za doručak sam dobio vreli sok od pomorandže, moj prvi kulturološki šok. Đus se služi i pije vruć. Sendvič sa ruskom salatom, koju ne zovu tako. Ogromni gradski trg oivičen je najrazličitijim građevinama, stilski, visinski i što se boja tiče. Ulan Bator je među mlađim gradovima, shodno da su nomadi tek u skorašnjoj istoriji odlučili da se nastane negde za stalno. Grad je menjao svoje mesto nekoliko puta između sedamnaestog i devetnaestog veka, menjao imena, menjao stanovništvo. To se vidi. Iv je tokom svog prethodnog boravka u Mongoliji upoznao, pazite sada – Mongole koji su studirali u Jugoslaviji. Jedan od njih je proveo svoje dvadesete tokom osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, drugi u Sarajevu, treći u Zagrebu. Upoznao sam ih sada i ja, kakva čast i kakva priča. Svi oni još uvek govore srpskohrvatski i to jako dobro. Pevaju na tom jeziku itekako.
Pre nego smo ih potražili, na glavnom trgu je Iv sreo prodavca magneta, prepoznao ga od prošlog puta, pre godinu dana je po prvi put bio u ovom gradu. Kaže prodavac da Kinezi ništa ne kupuju, samo prevrću očima. Raspričao se simpatični momak. Prodaje magnete, fotografije i forice. Kupio sam par njih za frižider. Uglavnom je prazan te bar nečega da imam u izobilju. Kupim danas i pojedem odmah, to je moj moto. Iv nije mogao da pronađe broj telefona naših bivših studenata, ali je zapamtio gde rade. Tamo smo se i stvorili. Da li poznajete čoveka sa slike? – upitao je Iv. Čovek sa slike sam ja – odgovorio je. Mongolski Jugosloveni su nas odveli na večeru, lokalne specijalitete, pokazali firmu u kojoj rade, a kasnije smo u baš toj firmi, u sobi za zabavu, pevali karaoke i pili. U podrumu firme imaju sobu za zabavu, stoni fudbal, karaoke, pikado, igrice. Upoznali su nas sa svojim prijateljima Srbima i Hrvatima koji žive i rade u Mongoliji. Ima li šta lepše od ovakvih priča na putovanju? Jedna od boljih. Toliko su emocija pokrenuli, na nešto čega nema, a baš tada su emocije najjače. Izranjaju i uranjaju. Nisam ni siguran šta smo jeli, meso i salatu, pecivo sa mesom, ne baš tako ukusno. Specijalitet ove večeri bile su njihove priče, dok su se prisećali Jugoslavije tokom kasnih osamdesetih, svojih dvadesetih, reči nekih pesama. Bolje biti pijan nego star, preplitali su nam se glasovi. Znate li da svake godine prave žurke mongolsko – srpskog prijateljstva? Pored naših pesama koje smo pevušili, upoznali su nas i sa njihovom muzikom. Zahvalićete mi kasnije, sada pustite The Hu – Wolf Totem. Zaigrali su uz ovo, naježih se ponovo. Moćna nacija, koja moć ne prikazuje busanjem u grudi. Staloženi, nasmejani i srdačni. Najveće bogatsvo putovanja je upoznavanje lokalaca, ukoliko sudimo po početku ovog našeg, vreća blaga nam se smeši. Vreću dobre energije koju smo prikupili ovog dana smo sa sobom poneli u smeštaj, negde malo iza ponoći. Kada sam u vezi nečega pod velikim utiskom, nisam siguran da to iskustvo ikada mogu dobro preneti ili opisati. Pogledajte moj instagram reel o njima, možda vam u tome pomogne. Odoh da spavam, uskoro stiže dan peti. Ovaj četvrti je bio za pet.
Pročitajte ostale delove sa ove rute:
DAN PRVI: Rakija do Tokija
DAN DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.
DAN TREĆI: Vi frends vucici.
Zapratite moj instagram nalog za više vizuelnog sadržaja sa putovanja.
Hvala što čitate!