DAN TREĆI: Vi frends vucici.
Stigli smo u Erenhot koji Kinezi nazivaju drugačije, niti nas je za to briga. Kao i svuda u svetu, po izlasku sa stanice taksisti napadaju u grupama. Čuveni kiseli osmeh kada im oborite cenu. Taksi je jezik koji svi na svetu govore. Taksisti nisu suvo grožđe, grašak su. Nismo imali dovoljno za prvu ponudu, te smo izabrali drugu. Zaista nismo imali, ostalo nam je malo juana, kartice ne primaju, zemlje na poklon nemamo. Kada je nešto dosta jeftinije od ostalih ponuda, znajte da nešto tu ne štima. Po ko zna koji put, mi to nismo znali. Vozikao nas je po gradu i tražio nove žrtve, da popuni sva sedišta i gepek. Imao je dugačkne nokte, mali je bio najduži, kakva fora. Šta li radi sa njima? Vreme je oticalo, niti smo znali kada imamo voz za Ulan Bator, niti da li ga uopšte imamo. Znali smo samo da što pre moramo preći granicu i ući u Mongoliju. Moja nova zemlja. Nakon jednočasovnog vozikanja unaokolo, slušanja treš kineske muzike, naišli smo na bankomat te smo prvobitnu ponudu dali drugom ponuđaču. Ako ne platite na mostu, platite u Višegradu. Ni to našem vozaču nije bilo dosta te je umalo nastala šorka kada smo stigli do stanice sa mongolske strane. Volim šorke, ali ih i ne volim. Em što ne znaju engleski, em se prave i ludi. Obavezno unapred dogovorite sa vozačima sve pojedinosti, fiksnu cenu ali i vreme kada će vas odbaciti do odredišta. Bacite pet za ovaj savet. Dolara. Pretili smo mu, a Kinezi ne vole kada im pretite. Odustanu.
Zamin Ud, mongolski pogranični gradić, napadnut od peska, nabacanih trošnih zgrada i ponegde asfaltiranih ulica. Prvi utisci su da je siromašnije no u Kini, prljavije, napuštenije. Ljudi su sumnjičavi sa snimanjem. Nema kamera na svakoj banderi, niti pilećih nogica. Odahnuh. Zaboravih da vam pomenem granični prelaz, kako smo se proveli. Ukratko – lagano. Kažu da smo frends, a nakon frends ponavljaju nešto “vucici, vucici”. Pretvarao sam se da ne razumem, rekoh hvala. Mongolima nit smo frends niti vucici, ali su nas bez problema pustili. Braća. Nomadi, često se sele sa mesta na mesto. Što znači da razumeju nas putnike koje žulja dupe i ne drži mesto. Niti jedni, niti drugi govore engleski. Pregladni sa mongolske strane, molili smo u improvizovanoj pekari da prime juane za sumnjivi burger. Primili su, a mi smo pojeli taj sumnjivi burger. Ima li popova u vozu? Voz za glavni grad kreće popodne, noćna vožnja, petnaestak sati, spavaća kola. Mongol koji je studirao u Britaniji pomogao nam je da kupimo kartu. Sada vozi kamion, ili ima kamione, nismo razumeli.
Imamo dosta vremena te smo krenuli u obilazak ovog gradića. Pod nogama se smenjuje pesak i asfalt, poneko smeće. Deca sa dužom kosom igraju lastiš, oni sa kraćom fudbal. Velika statua dinosaurusa stoji na kružnom toku. Ne pokušavam da shvatim. Između zgrada razvučena je žica i na njoj čist veš, provlačimo se ispod. Pesak, oblaci i svetlost stvaraju magičnu konturu na nebu. Uživam na trenutak, kao da sam popio kapućino, koji ne sme posle dvanaest. Na našem vozu piše “Welcome to Mongolia”. Jedan od vagona je najlepši vagon restoran koji sam u životu video, a nisam ih mnogo ni video. Kul Mongol preko puta nas cevči pivo. Sledećeg trenutka nas zove da mu se pridružimo. Turistički je vodič, ima ženu i dvoje dece, žive u Ulan Batoru, švercuje nekakvu robu iz Kine, zove nas da opet dođemo i proputujemo celu državu sa njim, daje nam vizit kartu, zove nas da dovedemo grupu Srba na proputovanje, pozdravlja se i odlazi u drugi kraj voza. Na prvom kraju zatvaram oči, voz još par sekundi izgovara “tdm, tdm”.
Pročitajte ostale delove:
DEO PRVI: Rakija do Tokija
DEO DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.
DEO ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).
Pratite ovu avanturu i putem mog instagram naloga.
*sve priče možete naći u odeljcima “TRANSSIB” na profilu.
