DAN PRVI: Rakija do Tokija
Iskren da budem, popio sam. Dva džina, nekoliko rakija iz iznošene “Prolom” flaše, čokoladni liker, koji je toliko proziran da nisam siguran na koji način ima ukus čokolade. Takvi ljudi koji sa vama dele ostatak rakije, prava su poslastica ovih putovanja, razlog zbog čega konstantno flertujem sa kilometrima. Nijedan ih muzej ne može zameniti. Peking. Rekoh da ću se vratiti, ali i da neću, kod mene je vrlo očigledan taj “ljubav – mržnja” odnos među nama. Previše su ga kinezi ukomplikovali, od kupovine karata, plaćanja, bezbednostnih provera, logičkih nevera. Stigoh po redu vožnje iz Beograda, preko Istanbula, prvim letom za manje od dva sata, drugim devet. Tokom dužeg sam odspavao, dva puta jeo, pogledao film o dinosaurusima, sigurno ga znate, ima u nazivu reč “svet”. Bilo je u avionu dosta stranaca, gde li su ti stranci po Kini? Pogledi i osmesi se ne kriju kada nas vide. Kinezi, ne stranci. Naročito van većih gradova, a kada kažem većih, mislim na populaciju jedne Srbije. Po selendrama od po dva miliona, retka smo vrsta. Sunce sija, oko dvadeset je, ja sa dve jakne u kesi, kesa napola pukla, ja pucam, jer mi VPN ne radi, a mapa pokazuje pogrešan hotel. Mesto sastanka Iva i mene, u njemu ćemo provesti jednu noć. Ukoliko ne znate šta je VPN, to je aplikacija koja vam omogućava da u Kini koristite instagram, viber, gugl mape i sve ostalo na šta ste navikli. Inače je zabranjeno i onemogućeno. Moj se, ukoliko vas zanima, zove “Aox” i ima nacrtanu kravicu. Seća me na trouglasti jogurt i kiflu. Gospode, šta li ćemo jesti dok ne pređemo u Mongoliju, naježih se i stresah se. Osim što ne možete koristiti aplikacije, u ovoj mnogoljudnoj zemlji, gde i brojeve rukama pokazuju drugačije, ne možete plaćati bankovnim karticama. Za to, kao i za sve ostalo što koriste, postoji njihova aplikacija “WeChat”, kineski Bog i batina. Prikačite karticu za aplikaciju, naravno ako uspe te tako plaćate. Ili keš koji podignete sa bankomata. Tako na primer, broj šest pokazuju sa pesnicom, ispruženim palcem i malim prstom. Kao kada sugerišete simpatiji da vas pozove, a neće zvati, znam.
Nisam vam pisao sinoć, pišem vam trenutno iz voza, prvog na našoj ruti. O njemu sutra, iako je sutra zapravo danas. Ukoliko ste zbunjeni, popijte rakiju. Trenutno idemo oko 300 na sat. Ivan Gavrilović je prošlost. Budućnost je starenje. Sve se dobro završilo, stigao sam do grada, našao hotel, sastao se sa saputnikom. Hotelska nam soba nema prozor i šta će nam. U životu je ponekad bolje neke stvari ne videti. Nisam vam kazao da sve radimo naopako, pa tako i Transsibirsku rutu odrađujemo unazad. Normalno iz boring. Da se vratimo na rakiju, srpskog Boga i batinu. Upoznali smo Lazara, tenisera koji trenira mlade Kineze. Ima zelenu lopticu i reket, osmeh i puno srce. To sam tek kasnije saznao, posle svih onih pića i uzajamnih priča. Živi u Pekingu, radi i želi da pobedi svet. Kaže da Iv i ja radimo pravu stvar. Da u moru lažnih, putujemo iskreno, jer to volimo. Srećan sam kada me neko podseti ko sam. Neretko ne poznajemo sebe. Sada ide ona izlizana – na putovanjima sebe najbolje upoznaš. prevrtali očima ili ne, istina je. Sinoć smo upoznali i momka iz Gruzije, koji nam je platio taksi, izgrlio i pozvao da provedemo leto sa njim u Tbilisiju. Ako mene pitate, najbolji grad. Upoznali smo i dve Meksikanke, nisu nas pozvale, jer već petnaest godina žive u Kini. Upoznali smo i naše. Kako samo, čim pređemo granicu naših šest država, one sa kojima smo se svađali i mirili, zovemo “našima”. To je taj odnos, kao što je moj sa Pekingom. Volim kada mi putovanje krene na najbolji mogući način, a ovi ljudi sa kojima sam se juče dodao na instagramu, pravo su blago. Blago onom ko vas ima. Neplanirano se vratismo u hotelsku sobu bez prozora oko šest izjutra. Vremena za spavanje imamo, ali nam je bilo zanimljivije da prepričavamo. Dobro je pa nas sunce ne može za pola sata probuditi. Za sve ostalo, tu je Iv. Zamislite koliko sam mešao pića, htedoh im u jednom momentu reći, lepo vam je ovde u Bangkoku. Zatim sam skontao da nismo u Tajlandu, par sekundi neverice u nadi da ću se setiti gde sam. Peking, da. Peking. Ponavljaj.
Znate li šta želim da usavršim na ovom putovanju? Samosvest da me ne zanima šta će neko da kaže, jer ko kaže taj i laže. Naravno, sve dok poštujemo druge i moralne norme. Osećam se kao Keri Bredšo dok vam ovo pišem, osećam se na još mnogo toga. A tek nam je prvi dan.
Pročitajte ostale delove sa ovog putovanja:
DAN DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo
DAN TREĆI: Vi frends vucici.
DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).