Strastvena Nemačka

Mesto koje nisam pomenuo u prethodnom tekstu, a dobiće svoje posebno na blogu, jeste gradić pod nazivom Oberamergau, na nemačkom sa dva slova “m”. Nedaleko od Garmiša, koji sam posetio pre desetak godina, nalazi se ovo živopisno mestašce, poznato po duborezima, strasti, ali i po čuvenoj metodi zidnog slikarstva “Lüftlmalerei”. Ova rukotvorina podrazumevala je oslikavanje baroknih fasada u Italiji i južnoj Nemačkog, gde je u 18. veku postala jako popularna na potezu podno Alpa. Bio je to jedan od načina da bogati trgovci, zanatlije i seljaci istaknu svoju raskoš. Pokažu koliko su imućni. Teme ovakvih dela bile su uglavnom religioznog karaktera, od svetaca do likova iz njihove čuvene “Strastvene predstave” (Passion play), još jedne zaista neverovatne stvari po čemu je Oberamergau poznat.

Fotograf: Igor Plotnikov

Lokalna legneda kaže da se od 1634. kada je po prvi put predstava izvedena, ona izvodi na svakih deset godina, pre svega zbog zaveta koji je stanovništvo dalo. Elem, u to vreme, ovaj nemački gradić, tadašnje selo, zahvatila je kuga koju je neko doneo sa strane te su se ubrzo stanovnici sela zavetovali da će svakih deset godina održavati poneku strastvenu predstavu ukoliko ih Bog poštedi ljudskih gubitaka. Dalje priča ide da baš od momenta kada je zavet dat, u selu niko od kuge nije preminuo. Kuge danas svakako nema ali predstava i dalje postoji. Ona je zapravo uprizorenje Isusove strasti a bavi se poslednjim periodom njegovog života, oko dolaska u Jerusalim, pa do njegovog pogubljenja raspećem. Tri glavna segmenta su predstavljanje Hrišćanstva koje u to vreme zamenjuje Judeizam, Jude koji otkriva lokaciju Isusovu te na kraju i samo Isusovo raspeće. Predstava je često bila kritikovana kao antisemitsko delo, što je dovelo do toga da poslednjih godina organizatori ulažu posebne napore kako bi se sadržaj korigovao i revizirao. Danas se predstava održava svake nulte godine, trebala je 2020. ali je zbog pandemije pomerena za 2022. Verovali ili ne, u njoj učestvuje oko 2000 glumaca, pevača, instrumentalista, tehničara. Reklo bi se – celo selo. Dodao bih još jednu fenomenalnu priču, o novcu. Kako je ova predstava sve više popularna, u godini kada se održava, prihoduje dosta novca gradu. Toliko, da se u narodu usvojila izreka “Strastvena predstava će to platiti”. Tako se na svakih deset godina neki veći projekti koje grad ima, finansiraju zapravo iz ovog budžeta, tj. zarade.

Fotograf: Igor Plotnikov

Vraćamo se na oslikavanje fasada, o kojima smo krenuli da pričamo. Ova dela nastaju kada se akvarel na mineralnoj bazi nanosi na tek postavljen, svež malter te na kraju dok se zajedno sa njim suši, postaje fiksni sloj, kasnije nerastvorljiv u vodi. Što plastično znači, da oslikani deo zajedno sa malterom postaje fasada, otporna na vremenske prilike. Estetika ovakvih dela ponekad prelazi granicu kitnjastog, ali sve zajedno čini jedno ogromno umetničko delo na otvorenom, čime se Oberamergao zapravo najviše i diči. Zaista privlači turiste sa svih strana sveta. Metod slikanja je dobio naziv “Lüftlmalerei”, dobijen od reči “Luft” što znači vazduh i “Malerei” – slikarstvo. Prva verzija nastanka kaže da je naziv u uskoj vezi sa slikanjem na vaduhu i važnošću brzine slikanja jer se boja na vazduhu brzo sjedinjuje sa malterom i suši. Druga verzija pomalo zanimljivija, kaže, da je Franc Cvink, najpoznatiji zanatlija svoga esnafa, u Oberamergau živeo u kući koja je nosila ime “Zum Lüftl”. Zbog profesije kojom se bavio, zvali su ga “Luftmaler” (Fuftl maler) te se nakon njega razvila čitava jedna nova grana slikarstva.

Fotograf: Karamysh

Ovaj simpatični, pomalo stidljivi gradić krije još mnogo toga. Umetnost je ovde pronašla dom. Pored slikarstva, stanovništvo se još od 1520. godine, kada je po prvi put zabeleženo, uspešno bavi rezbarenjem drveta, prilikom koga nastaju najsjanija umetnička dela Od figura, bubnjeva, vitraža, pa do razne grnčarije. Potpuno besplatno možete posetiti najpoznatiju radnju ovog tipa pod nazivom “Pilatushaus“, uživati u radovima, a možda nešto i pazariti. Obavezno posetiti i crkvu Svetog Petra i Pavla, koja možda spolja ne izgleda nešto preterano velelepno, ali je unutra prava poslastica umetnosti, od fresaka do figura i detalja. Priroda je svakako ono što je najvažniji segment turističke ponude ovog kraja, jedna od najnetaknutijih u Nemačkoj, ovaj region je popularan kod svih ljubitelja planinarenja, skijanja, hajkinga i svega što ima veze sa odsustvom civilizacije. Krenuvši od najbližih vrhova do kojih možete stići žičarom iz samog grada, uživati u pogledu na krovove, Oberamergau možete koristiti i kao bazu za obilazak ostalih atrakcija ovog regiona. Neke od njih sam naveo u prethodnom tekstu o Nemačkoj, pa bacite pogled. Pored liste atrakcija koju sam pripremio za vas, nemojte nikako propustiti dve zanimljive građevine u blizini. Prva je opatija Ettal, koja zapravo podseća na zamak, nedaleko od grada. Druga je palata Linderhof, na nekoliko minuta vožnje. Što bi u nekom TV šopu rekli – ali to nije sve! Za one sa pojačanom željom za adrenalinom, tu je i bob na šinama, jedan od najdužih na svetu, spreman da vas provoza sa vrha do podnožja, sedamdeset krivina, po svim vremenskim uslovima. Ne znam šta bih vam više rekao, osim srećan put!

Ukoliko želite još ideja za putovanje po Nemačkoj, zapratite instagram nalog Turističke organizacije Nemačke. Mene možete podržati na mom profilu!

U prirodu Nemačke

Priroda nije beg od stvarnosti, ona treba biti njena definicija. Ono što danas nazivamo stvarnošću, daleko je od nje. Ili bi trebala biti. Kada god otputujem negde, da li to bili evropski gradovi ili peščane plaže jugoistočne Azije, odvojim bar dan, dva za gustu prirodu. Gustu, jer gradske parkove ne računam. Želim da ovde sa vama podelim deset lokacija koje preporučujem za reset uma i baterija. Neke sam obišao, neke jedva čekam. Šta videti u Nemačkoj? Šta obići u Nemačkoj? Krenućemo od vrha, u svakom smislu te reči. Kada kliknete na naziv mesta, iskočiće vam tačna lokacija na gugl mapama. Listu mesta sam poređao od najjužnijeg, najbližeg nama, do najsevernijih. Ispod, na dnu teksta ću ih grupisati po regijama, šta možete sa čim da kombinujete.

Za više ovakvih objava zapratite me na instragramu. Za više lokacija po Nemačkoj zapratite njihov profil. Uživajte!

Zugspitze / Fotograf: Darko M.

Zugspitze
Pre desetak godina sam prošao kraj ove grdosije, hteo da se popnem, ali sam tada bio siromašni student bez love. Pentranje je koštalo negde oko 50 evra po osobi, povratna karta za žičaru. Danas je cena 63 evra a kartu možete kupiti ovde. Bilo mi je previše dati za to, s obzirom da sam povratne karte preko WizzAira do Nemačke tada platio oko 25 evra, a spavao besplatno preko aplikacije couchsurfing. Elem, čuo sam, a i video kod drugih putnika da je pogled sa vrha, negde sa 3000 metara nadmorske visine – brutalan. Imate pristup pogledu od 360 stepeni, svuda oko sebe, priliku da prebrojite oko 400 drugih vrhova koji se šepure na horizontu – vrhove Nemačke, Austrije, Italije i Švajcarske. Zugspitze je ujedno i najviši vrh Nemačke, a na samoj je granici sa Austrijom. U blizi glečera se nalazi i najviša crkva u Nemačkoj. Eto šta je sve moguće osvojiti.

Eibsee / Fotograf: Daniel Sessler

Eibsee
Odmah u podnožju najvišeg vrha Nemačke, nalazi se po mnogima, najlepše jezero u zemlji – Eibsee. Zapravo, predeo oko jezera i boje koje će vas dočekati, najveće su blago koje je priroda mogla podariti. Oko jezera postoji uređena pešačka staza, koju svako ko je posetio ovo mesto, preporučuje. Takođe, može se iznajmiti čamac. Lokacija je sve popularnija kod turista te iako je najlepše leti, preporučuje se da se poseti u maju ili septembru, ne bi li se izbegle velike gužve, što je često slučaj. Ovde imate i sajt jezera, mada ne vidim da postoji opcija na engleskom jeziku.

Schrecksee / Fotograf: Tobias Mrzyk

Schrecksee
Pričaju da je ovo jezero jako jezivo, ja na fotografijama ne vidim zbog čega. Samo ime mu govori tako. Ovo je najviše alpsko jezero u Nemačkoj, na nadmorskoj visini od 5.949 metara, i do njega nije baš lako stići. U jednom smeru se pešači oko 4 sata, iako po fotografija tvrdim da se zaista vredi upuštati u ovu avanturu. Budite sigurni da krenete na vreme kako biste se vratili pre zalaska sunca. Leti, oni najhrabriji se mogu i rashladiti u njemu, prijatnih 12 stepeni čeka na vas. Ne znam za vas, meni je ovo jezero prelepo, pomalo mistično, ali nikako jezivo. Proveriću, pa vam javljam. Ako proverite pre mene, čekam. Početna tačka za trek se mislim nalazi ovde, ali proverite sve na ovom sajtu gde je na engleskom objašnjeno kako da dođete do jezera iz Minhena, javnim prevozom ili autom.

Partnach kanjon / Fotograf: Manuel Keller

Kanjon reke Partnach
Ovu lokaciju sam posetio pre nekih desetak godina, tokom posete fantastičnom gradiću Garmiš Partenkirhen! Sećam se da mi se ovaj kanjon urezao u sećanje kao fenomenalno iskustvu te bih ga rado ponovo posetio. Ruta nije predugačka, ali je staza koja prolazi ispod vodopada, tik iznad nabujale reke, nešto što morate obići. Bacite pogled na fotografiju i sve će vam biti jasno. Staze su otvorene tokom cele godine osim u proleće kada se sneg na planinama topi te kanjon nije bezbedan zbog količine vode. Cene i radno vreme možete proveriti kod njih na sajtu. Ukoliko ste ovde, obiđite i čuveno sklijalište kraj grada.

Königssee / Fotograf: S Migaj

Königssee
Ovo jezero se nalazi zaista daleko od bilo kakve jurnjave, daleko od saobraćaja i buke. Ovde možete apsolutno uživati u nestvarnoj tišini. Iznajmiti čamac u kojem ćete besciljno plutati, ili jednostavno satima sedeti na molu. Gledati u ono što svakodnevno treba da nas okružuje. U ovom moru tišine, jedino što se može čuti je ponekad sirena brodova, koji su između ostalog, kako bi sačuvali tišinu – električni. Strme litice daju na ozbiljnosti, smaragdna boja na lepoti. Baš zbog litica koje grle ovu lepotu, ne postoje staze kojima možete šetati oko jezera, već mu možete pristupiti sa tek nekoliko tačaka. Ovde se nalazi na engleskom objašnjenje kako do jezera možete stići iz Minhena.

Blautopf / Fotograf: Marcel Strauss

Blautopf
Legenda kaže da je u ovoj vodi, čarobno plavoj, tužna sirena naučila da se smeje. Plavi lonac, što je bukvalni prevod sa nemačkog, zapravo je kraj (završetak) jednog podzemnog sveta, pećinskog sistema koji je milenijumima erozija iskopavala. Voda na ovom mestu izvire pod velikim pritiskom, sa izmerene dubine od 21 metar. Blautopf je prelep dok ga posmatrate sa strane, dok kod ronioca ima jako lošu reputaciju, jer je dosta njih izgubilo život prilikom istraživanja podvodnih pećina u njegovim dubinama. Kažu da nisu baš prijateljski nastrojene. Nemojte pokušavati, ostanite na kopnu i uživajte u prizoru.

Vodopad Urach / Fotograf: Mark Boss

Vodopad Urach
Ovo je verovatno jedan od poznatijih i najlepših vodopada u Nemačkoj. Kažu da je zaista jedinstveno iskustvo posetiti ovo mesto jer se voda sliva sa četrdeset metara visine, pada na tlo, dalje formirajući potočiće. Vodopad se može posmatrati iz nekoliko pozicija. što čini ovu avanturu atraktivnijom, sa samog dna ali i vrha. Netaknuta priroda ove lokacije daje na značaju.

Bastei / Fotograf: Chris Ensminger

Bastei
O ovom neverovatnom predelu sam već govorio, kako na svom instagram profilu, tako i na sajtu. Lavirint stenovitih stubova, guste šume i zastrašujućih tvrđava. Jedno od najdramatičnijih mesta u Nemačkoj. Veći deo tvrđava koje su postojale na vrhovima stena su uništene te su od nekih ostale ruševine koje možete posetiti. Ali ono što je najlepše od svega, kada se popnete gore, je zapravo pogled. Zaista nešto nesvakidašnje. Nekoliko gigantskih stena povezuje, verovali ili ne, pešački most, koji je 1850. sagrađen od drveta. Nedugo zatim, drvena, ne baš tako čvrsta konstrukcija bila je zamenjena kamenom. Koja postoji tu i dan danas. Ono što je zanimljivo istaći – most je oduvek bio u funkciji turizma. Nije imao nikakvo dodatno zaduženje, osim da posetiocima pruži užitak. Takođe bih istakao mogućnost slobodnog penjanja po stenama, za one koji su u toj priči. Veoma popularna lokacija za taj sport.

Rakotz Bridge – Rakotzbrucke

Rakotzbrücke
Kameni most u Kromlauer parku, sagrađen davne 1860. po narudžbini viteza iz lokalnog grada. Most je izgrađen od grubog lokalnog kamena, jako tankog luka, pa se ima utisak da je zapravo ova građevina projektovana da bude lepa ali ne i preterano korisna. Baš zbog svoje “nežnosti”, most je danas zabranjeno prelaziti, već ga možete posmatrati isključivo iz daleka. Naravno, posebno je projektovan da u odsjaju vode formira krug kao sa fotografije, što mu daje na lepoti i atraktivnosti pre svega fotografima. Obe strane mosta su ukrašene tankim kamenim tornjevima, stvorenim da izgledaju kao bazaltni stubovi, koji se inače javljaju na mnogim mestima po Nemačkoj.

Königsstuhl / Fotograf: Philipp Deus

Königsstuhl
Ja sam se lično oduševio kada sam video fotografije ovih litica u Nacionalnom parku Jasmund, na ostrvu Rigen. Ono što je posebno očaravajuće je njihova bela boja, jer se sastoje od krečnjaka, krečnjačkih stena, koje se visoko uzdižu iz mora i okolne šume. U samom nacionalnom parku postoje razne staze za šetnje, kilometrima dugačke, a najatraktivnija je duž grebena i mora, od grada Sassnitz na jugu pa sve do mesta Lohme na severu ostrva. Ova ruta je dužine 11 kilometara i najpopularnija je. Najbolji pogled na same litice pronađite na vidikovcu pod imenom Victoria koji se inače nalazi na ovom potezu. Postoji legenda da naziv “Kraljeva stolica” potiče još iz 1715. kada je sa ovog mesta švedski kralj komandovao pomorskom bitkom protiv Danaca. Bitka je toliko bila iscrpljujuća da je kralj morao da prisedne malo i zauzme stolicu. Naravno, logičniji izvor o nastanku imena datira mnogo ranije, pritom nije tako dramatično. Želim ovo posetiti. Celo to ostrvo krije raznolike lepote i kutke za odmor, šetnju i fotkanje.

Podelićemo lokacije po grupama, one koje su blizu te ih možete kombinovati. Postaviću i obližnje gradove u kojima možete pronaći smeštaj:

MINHEN ili GARMIŠ PARTENKIRHEN
Zugspitze, Eibsee, Schrecksee, Partnach i Königssee
ULM ili ŠTUTGART
Blautopf i vodopad Urach
DREZDEN
Bastei i Rakotzbrücke
STRALSUND ili RUGEN
Königsstuhl

Nadam se da ste uživali te da sam vam možda predložio neke lokacije za koje niste znali a dobili ste želju da ih posetite! Kao što rekoh, najbolje je kombinovati, grad, kulturu, hranu i prirodu, a Nemačka je idealna destinacija za to. Posetite sajt Turističke organizacije Nemačke za možda više informacija ili dodatnu inspiraciju. Javite mi u komentarima svoje utiske!

Betovenove staze

Verujem da je svako od nas do sada bar jednom uživao u muzici koju je svetu podario fenomenalni nemački kompozitor Ludvig Van Betoven. Pričali smo o njemu na mom instagram profilu tokom decembra, pre svega jer je 2020. obeležena kao 250 godina od njegovog rođenja, a u tu čast je održano nekoliko koncerata (online, zbog trenutne situacije), izložbi i ostalih manifestacija koje veličaju i podsećaju na život i delo ovog, mogu reći, majstora svog zanata. Njegov život bio je satkan na raznim mestima koja danas svedoče o njemu, a ja sa vama želim da podelim neke lokacije koje možete obići tokom nekog svog putovanja po Nemačkoj.

Photo: Michael Sondermann

BON
Betoven je kao što možda većina već zna, rođen u Bonu. Iako mu se tačan datum rođenja ne zna, zna se da je kao beba kršten 17. decembra te se taj datum i obeležava. Njegova kuća u ovom gradu jedna je od 17 lokacija koje možete posetiti, a koje se vezuju za velikog virtuoza. U kući gde je rođen možete naći najveći broj njegovih ličnih predmeta, prošle godine je izložbeni prostor renoviran, proširen i upotpunjen kako bi posetioci imali još veći doživljaj. Kolekcija sadrži više od 150 eksponata među kojima su prepiske, pisma, manuskrupti, slike, nameštaj i predmeti iz svakodnevnog života velikog kompozitora.

Nakon obilaska rodne grude, možete svratiti do koncertne dvorane koja nosi njegovo ime – Beethoven Hall, spomenik svetske kulturne baštine koji se nalazi na samoj obali reke. Ova dvorana je dom Betovenovog orkestra koji za publiku svake godine nastupa oko 170 puta, što je otrprilike svaki drugi dan u godini.

Ono što želim da vam napomenem je da ukoliko putujete po Nemačkoj tokom jeseni, u Bonu se svake godine u to vreme održava Betovenfest, kada se organizuju koncerti na više od dvadeset lokacija širom grada, a u kojim učestvuju internacionalni solisti, ansambli, orkestri. Ovo je jedan od nezaobilaznih muzičkih programa čiji ljubitelji moraju doživeti barem jednom tokom svog života. Takođe, za mlađu publiku koja ipak voli moderan zvuk, tu su i interpretacije njegovih dela kroz savremen orkestre gde se kombinuju tradicija i modernizam, baletske predstave, radionice edukativnog sadržaja, džez svirke.

Najpoznatija Betovenova skupltura nalazi se na Munsterplacu u Bonu a delo je vajara Ernesta Hanela iz Drezdena koji je finansirao ovaj svoj poduhvat kroz dobrovoljne priloge a podigao 1845. godine. Ona se nalazi na najviše fotografija ukoliko ih pretražujete pod njegovim imenom. Svakako, to nije jedino delo u gradu posvećeno kompozitoru. Posetioci Rheinaue parka imaju priliku da se dive skulpturi koja je izvedena po uzoru na crtež Pitera Brojera iz 1914. godine, dok u Redouten parku možete videti skuplturu Betovenove glave koja je podignuta 2010. a urađena po ideji iz šezdesetih godina, umetnika Franca Toreta. Vrtovi kompozitorove kuće, da se vratimo na taj deo, takođe poseduju nekoliko bisti.
Širom grada se nalazi još nekoliko skulputura posveženih velikom virtuozu, tako da ćete uvek i na svakom mestu sresti Betovena. Bon je sa pravom jako ponosan na svog sugrađanina.

BERLIN
U gradskoj biblioteci ovog grada možete naći najznačajniju zbirku Betovenovih rukopisa, skicen blokova, pisama, kao i trećinu njegove celokupne muzičke zaostavštine zajedno sa rukopisom Devete Simfonije, koja se inače nalazi na UNESCO listi nematerijalne kulturne baštine. Nedaleko odatle, pozorište Schauspielhaus je mesto gde su stanovnici Berlina po prvi put mogli čuti izvođenje te najpoznatije simfonije, davne 1826. godine. Danas, kamerna muzika koju je komponovao ovaj genije zauzima važno mesto Koncertne Dvorane na trgu Gedarmenmarkt svake subote popodne, te ukoliko se zateknete na tom mestu u prvo vreme, bez razmišljanja uživajte u notama.

ŠIROM NEMAČKE
U mestu Koblenc-Erenbrajtstenu nalazi se kuća u kojoj je rođena Betovenova majka, a u kojoj se danas nalazi izložba o njenom, ali i zajedničkom životu. Imaćete priliku da pogledate predmete, instrumente, slike i postere, umetničke prikaze njih dvoje kroz istoriju.

Betovenov park u Kelnu zauzima oko 40 hektara i predstavlja jedan od mnogih parkova koji su nastali, tj. uređeni tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Jedan od najekskluzivnijih kvartova u gradu Auzburgu, koji je nastao u periodu između 1880. i 1910. nosi Betovenovo ime.

U Muzeju lepih umetnosti u Lajpcigu posetioci imaju prilike uživati u najpoznatijoj Betovenovoj skulpturi na svetu – delu Maksa Klingera iz 1902. godine kao i savremenijoj verziji koja se nalazi ispred samog muzeja.

Biste i statue virtuoza možete naći i mnogim ostalim gradovima kao što su Frankfurt, Rostok, Ninberg, i mnogi drugi.

Želeo bih sa vama da podelim i fenomenalni youtube video koji ukoliko gledate sa mobilnih telefona možete uživati u 360 stepeni virtuelnoj turi, svirati klavir sa Betovenom i putovati Nemačkom zajedno. Preporuka da pogledate!

Nemačka od juga do severa / deo drugi

Drezden se, iskren da budem, nikada nije nalazio na mojoj listi mesta koja moram posetiti tokom života, ali sam nakon kraćeg istraživanja po blogovima i forumima shvatio da ga nije loše dodati kao usputnu stanicu tokom ove naše avanture po Nemačkoj. Ono što me je zapravo privuklo ka toj strani je most BASTEI, brutalno građevinsko delo koje spaja visoko izdignute stene isklesane od strane prirode, neke visine i do 190 metara. Ulaz se na most ne naplaćuje, a iz Drezdena se vrlo lako može organizovati jednodnevni izlet tokom cele godine. Početkom devetnaestog veka na ovom mestu je prvobitno izgrađen drveni most, da bi ubrzo zatim bio zamenjen trajnim kamenim koji i dan danas spaja stenovite formacije ali i omogućava nesvakidašnji pogled na okolinu i dobar deo Saksonije. Ova građevina zapravo nikada, od svog nastanka, nije služila u nekakve druge svrhe osim turističke. Godišnje ovim mostom prošeta 1.5 miliona ljudi. Zasigurno ću biti jedan u moru njih. Nedaleko od mosta nalaze se ostaci starog srednjovekovnog zamka, zapravo samo temelji jer je bio izgrađen od drveta. O njemu se ne zna mnogo te ga lokalci nazivaju samo – ruševina.

Kada se drugog dana probudite u centru grada, željni da od istog dobijete što više, ne zaboravite da pored istorijskog centra bacite oko i svoj korak na novij, alternativniji deo grada – Nojštat. Barokna arhitektura centralnog dela grada zahtevaće od vas barem jedan celi dan pešačenja i uživanja. Veći deo zapravo i nije toliko star, jer je tokom Drugog svetskog rata DREZDEN bio devastiran, ali se ubrzo kao Feniks izdigao iz pepela u istom ruhu. Ono što sam ja pronašao a i vama preporučujem je obilazak jedne od najpoznatijih opera na svetu, Frauenkirche – najpoznatiju crkvu Drezdena iz XVIII veka, koja je pored ostalog bila srušena tokom rata, a ponovo izgrađena i završena tek 2005. godine. Naravno po nacrtu nekadašnjeg izgleda. Palata Zwinger jedna je od najvažnijih građevina baroknog perioda u Nemačkoj ali i najlepše mesto za šetnju zbog svojih bašti u sklopu kompleksa. Da li ću ponovo biti dosadan sa svojim stavom o besciljnom lutanju ulicama gradskog jezgra? Hoću. Slučajne zgrade, kaldrme i ljudi su oduvek bili najbolji način da doživite destinaciju. Nije previše strano niti retko da se na nemačkim ulicama može čuti muzika, pa čak i ona koju ne komponuju niti stvaraju ljudi. Kada krene kiša, sistem odvoda i oluka na jednoj zgradi Drezdena pretvara se u simpatični šarenoliki muzički instrument. Sve padavine vam možda zvuče identično, ali simfonije koje nastaju tokom kiša, imaju svaka svoju posebnost. Posebna je dakako i japanska kamelija, čuvena biljka, vrlo retka u Evropi, koju su botaničari još 1776. doneli na evropski kontinent. Nekoliko godina kasnije, u zamku Pillnitz nadomak Drezdena, zasađena je ova jako osetljiva biljka koja na tom mestu živi i dan danas, iako joj život tokom istorije nije uvek bio baš najsjajniji. Prvih nekoliko oštrih zima, na koje lepotica nije navikla, preživela je umotavanjem u slamu, prekrivače i prostirke. Ubrzo su morali da preduzmu dodatne mere tokom zime te su svake godine pred niske temperature podizali drvenu “kuću” koja je uspešno svoj posao obavljala stotinak godina. Sto prve se nažalost kućerak zapalio a Kamelija je jedva izvukla živu glavu. Iako su joj prognozirali da neće preživeti, tog proleća je cvetala više nego ikada. Staklena kupola, njen konačno adekvatni smeštaj danas zajedno sa njom krasi ovaj park. Svake godine u proleće, kada se krošnja oslobodi staklenog štita, prekrije je jedan drugačiji – sa više od 35 hiljada ruža.

Za Berlin, našu narednu stanicu, ne bih znao šta da preterano kažem, osim da je to grad u kojem bih živeo, u koji sam se zaljubio već tokom raznih priča o njemu, pre moje prve posete. Što je kasnije eskaliralo pri susretu. Desila se ljubav na prvi pogled sa njegovom arhitekturom, trotoarima i izlozima, atmosferom i energijom, ljudima i napuštenim zgradama. Papirićima na ulici, ukusnim odevanjem i manje ukusnom hranom. Čak i snegom koji je u tom trenutku padao. Dva puta sam do sada posetio BERLIN, oba puta tokom zime te nešto razmišljam koliko li ću tek samo odlepiti kada vremenski uslovi budu povoljniji, a dan bude trajao do snova. Elem, ovaj grad ili zavolite ili ne, drugačiji je od svih evropiskih gradova, nema centar, nema ograničenja, ima jedan od najboljih sistema javnog prevoza, brdo zelenila, klubova, muzeja i slobodu koja se pri svakom uzdahu u vazduhu oseća. Na svežem vazduhu možete uživati u jednoj od najvećih uličnih galerija. Na najdužem delu berlinskog zida koji je preostao, davne 1990. razni umetnici ostavili su svoj trag i društvena dešavanja tog perioda pretočili u slike. Iza jednog od zidova nalazi se posleratna kućica sa suvenirima, gde smo za evro, dva, dobili nekadašnji pečat u pasošu. Pečat koji su svi dobijali pri prelasku iz istočnog u zapadni Berlin. Obećali su nam da nećemo imati problema, i nismo. Ovaj grad je raj za one koji vole urbanu, alternativnu kulturu, umetnost, muziku. Neću reći Meka za hipstere, jer u tom krugu nas nema, iako mnogi svetski vodiči dodeljuju baš takvu titulu. Sinonim mu je pak definitno TV toranj, koji se svakome nacrta pred očima na samu pomisao na glavni grad Nemačke. Muzeji, muzeji muzeji, celo jedno ostvro posvećeno je njima. Neću ih nabrajati, svi su dobri. Brandenburška kapija, ostaci izloglašenog zida širom grada, stakleni krov Rajhstaga, sedišta Bundestaga. I ostale nemačke reči. Pregršt je lokacija koje još uvek nisam obišao, iskreno razmišljam se da li da vam otkrijem one najpoželjnije, jer postoji bojazan da ćete pre mene stići tamo. To bi bilo nedopustivo. Da li ste znali da se na obodu Berlina nalazi bivša američka špijunska stanica – apsolutno napuštena, i apsolutno predivna? Barem za nas koji volimo napuštena mesta. Da li ste nekada sanjali o pikniku ili roštiljanju na aeordromskoj pisti za poletanje i sletanje? Ok, nisam ni ja sanjao ali zvuči kao nešto što se može godinama prepričavati. Stari aerodrom Tempelhof danas je gradski park. Od mene dosta, neću vam ništa više otkrivati, sledeće godine idemo zajedno za Berlin kada ćemo uživo istumbati spisak.

Nakolin nekoliko stotina pređenih kilometara, na putu ka Libeku, usidrujemo se u pristanište mestašca SELIN, nemačkog bisera Baltičkog mora. Biserom su ga prozvali još krajem devetnaestog veka kada je nastala ulica koja kroz grad vodi ka pristaništu, a u koju su se tada sjatile arhitekte iz celog sveta ne bi li napravili što velelpnije kuće za bogate. Glavni fokus dizajna bio je “mediteranski” osećaj, dok su se tokom realizacije mešali razni lokalni stilovi. Samo pristanište koje je inače bilo centar zbivanja tokom letnjih meseci, menjalo je svoj izgled tokom istorije, pre svega zbog morskih oluja sa severa i ledenih nanosa koji su ga nekoliko puta rušili. Istina je, nije me u prvi mah privkla ta drvena konstrukcija, nestvarni pogled ka Baltičkom moru ili “fensi” restoran. U pitanju je ova metalna naprava, koja liči na podmornicu, leteći objekat, neindetifikovano telo koje žudi za istragom. A taj istraživač sam ja.

Oduvek su me privlačili severnjački gradovi na moru, ni sam nisam siguran koji je razlog, verujem da je zbog arhitekture i nepreglednih peščanih plaža. Zapravo, ovo drugo je verovatno samo slika u mojoj glavi, ali sav taj pesak iz mojih očekivanjima kompenzovaće kolači od marcipana, koji su prava poslastica u ovom delu Nemačke. Arhitektonska poslastica Libeka je njegova kapija iz XV veka koja je nekada predstavljala središte srednjovekovnog grada, danas pleni poglede turista, dok u njoj stanuje istorijski muzej grada. Svojim izgledom popunjava sve prezentacije i turističke reklame ovog severnog kolačića. Možda ne najlepša, ali se u Libeku nalazi gradska kuća sa najčudnijom arhitekturom u Nemačkoj, prelepe crkve, kao i bolnica Heiligen-Geist iz XIII veka, koja je prvobitno bila namenjena svim siromašnim pacijentima. Kao jedna od prvih socijalnih ustanova na svetu, kasnije menja namenu u dom penzionera, da bi na kraju postala i ostala turistička atrakcija, posebno zanimljiva tokom zime zbog prazničnih marketa koji se održavaju. LIBEK je bio jedan od najvećih pomorskih centara kroz istoriju, o čemu i dalje govore razni spomenici i detalji koje možete sresti na ulicama i fasadama. Ukoliko budete imali priliku, zavirite u dvorišta skrivena između zgrada, iznenadih se na fotografijama koje sam istraživao koliko su ova mesta fotogenična i autentična po svemu sudeći. Da li sam već spomenuo marcipan? Zapamtite ime Niederegger, jer je upravo to mesto sa tradicijom dužom od 200 godina gde možete probati stoprocentni marcipan, uživatu u svim njegovim oblicima i ukusima, formama i dodacima. Nekoliko ih je u gradu, a kapiram da ću obići svaki. Praveći se iznova da ih srećem baš po prvi put te da moram probati sve. Moram probati Libek.

Za kraj ovog našeg putovanja ostavio sam HAMBURG, grad koji sam posetio kao jednodnevni izlet tokom boravka u Berlinu, a koji se čvrsto drži na listi ponovnih susreta u budućnosti. Budućnost se približava, dok krojim mapu onoga što se treba pojaviti pred očima i ostati zabeleženo kamerom. Tada je, tokom zime pre nekoliko godina, Hamburg bio prenaglašen, noć je brzo pala, a ono što smo uspeli da vidimo je činjenica da ovaj grad definitivno ima materijala za dužu priču. Ponovo ću reći, severnjačka arhitektura mi je pasija, a ovdašnji magacini koji su pretvoreni u stanove, su mi želja poneti ih sa sobom kući. Ogromna luka i šetalište. Karolinen, ponovo hipsterska četvrt sa sjajnim lokalima, buticima, umetničkim ćoškovima, nakinđurenim balkonima. Riblja pijaca je takođe kažu iskustvo za sebe, svake nedelje od 5 ili 6 izjutra traje ovaj spektakl. Ko voli da spava, ovo će biti nemoguća misija jer se sve završava već oko devetke, kao da se ništa nije ni dogodilo. Mislim da ću preskočiti. Ne volim miris ribe, nije do ustajanja. Tokom letnjih meseci ne propustite kupanje u Elbi i izležavanje na peščanoj plaži sa jednim od najboljih pogleda na luku. Elem, ne brinite, kažu da je voda bistra i ispravna za kupanje. Tunel je ispod reke, izgrađen da spoji dva kraja, nekadašnje radnike i radna mesta. Tu je i Reeperbahn – hamburški “red light district”. Pa ja zaista ništa nisam video od Hamburga. Odoh da se pakujem i u niskom startu čekam da ovaj virus prođe. Što preporučujem i vama.

Dok ne otputujemo, možete uživati u Nemačkoj na nekoliko načina:
Planirajte svoje putovanje iz svog doma!
Biciklističke ture po Nemačkoj! (možete gledati i sa 3D naočarima)
Nemačka noću!

Preporučujem da se prijavite na newsletter Turističke organizacije Nemačke kako bi prvi dobijali sve informacije, novosti i ponude vezane za turizam u ovoj zemlji.

U komentarima mi javite da li vam se dopada ovaj članak!
Do sledećih putovanja!
putriota.

Nemačka od juga do severa

Krenuo bih od juga ka severu, da za kraj uskočim u more, kao višnja u čokoladu.

Nemačka ima mnogo toga da ponudi, od zanimljivih pejzaža, dvoraca, srednjovekovnih gradića na rekama, jezerima, metropole i sela. Festivale i zabavu kakvu retko gde možete pronaći. Mesta za hedoniste, hipstere i bekpekere, bicikliste, planinare, nas instagramere. Neću obilaziti samo ona instagramična popularna mesta, već sve što mi nadražuje misli. Očekivanja. Hajde da na samom startu nagruvamo adrenalin i energiju do tačke pucanja.

Posetio sam EUROPA PARK pre nekoliko godina, čekao na taj momenat više od toga. Zavisnik sam od adrenalina, iako u većini slučajeva premrem od straha. Probijam i postavljam nove limite, a luna parkovi u tome igraju jako važnu ulogu. Jedan od najvećih takvih u Evropu je upravo ovaj na jugu Nemačke, na samoj granici sa Francuskom. Zaputili smo se tog dana isključivo zbog vožnji rolerkosterima. Ima li šta bolje? Slične uzbudljive trenutke kao tog dana mogu izborajti na prste. Sačekalo nas je sunce i trinaest ogromnih rolekostera. Hej, do tada sam toliko metalnih konstrukcija video samo na fotografijama i igricama koje sam bezdušno noćima igrao! Jurili smo od jednog do drugog, čekali u redovima, suzbijali strah, uživali u slobodi. Jedva sam pristao na najluđu vožnju, trebalo mi je malo ubeđivanja, ne krijem. Dok nismo dotakli najvišu tačku bučnih šina. Kada je krenulo nizbrdo, značenje te izreke izgubilo je značenje, osetio sam se živim više nego ikada. Sačekao sam još jednom red za tu istu vožnju. Sada čekam priliku da ponovo posetim Europa park.

Na putu ka simpatičnom gradiću na reci, o kojem ću pričati u narednom pasusu, svraćam do jednog od najšumovitijih delova Nemačke. Crna šuma zapravo nije baš mračna kao što zvuči, jako je popularna među turistima kako iz Nemčake tako i nas sa strane. Priroda u svojim kreacijama uvek ume da iznenadi, ali često i ljudska kreativnost i talenat. Iz predhodnog posta Urbanana ste mogli da zaključite da jako volim neobične građevine, moderne konstrukcije ravnih linija, industrijski momenat. Elem, linije su u ovom slučaju malo krivudave, ali ravno stižem do BAUMWIPFELPFAD parka (da li ste uspeli da izgovorite?), da ga tako nazovem. U pitanju je staza kroz šumu, među krošnjama drveća koja nudi jedno sasvim novo iskustvo i doživljaj prirodnih lepota, uz usputne informativne punktove koje prolazite a iz kojih možete svašta novo da naučite. Jako mi se dopadaju ovakvi projekti vidikovaca u prirodi te mi je žao što slični još uvek nisu zaživeli kod nas. Interesantni detalji koji svojim izgledom ali i namenom privlače turiste. Ja ću morati da čekiram. Nadisan svežeg vazduha, nastavljam dalje svojim putem.

Za Ninberg sam slušao priče kako je prelep te da ga obavezno treba posetiti tokom života. Ipak, opredelio sam se za manju verziju slatkoće. Znam, netipično za mene. U prvi mah, kada pogledate fotografiju, ovaj gradić ne izgleda sasvim stvarno. Više je kao bajkovita fikcija u kojoj su kućice različitih boja, a krovovi podjednako zanosni. ROTENBURG OB DER TAUBER. Istina je, treba ovaj naziv zapamititi. Rotenburg na nemačkom jeziku znači “crveni zamak” a ceo naziv mesta “crveni zamak iznad (reke) Tauber”. Ukoliko želite da uđete u grad, dočekuje vas četrdeset odbrambenih kula na čvrstim zidinama, koje, kao takve, stoje već stotinama godina. Tek kada njih savladamo, možemo uživati u drvenim prozorima šarmantnih kućica ispod kojih na suncu leškari cveće, mačke i poneki turista u bašti. Ako me pitate zbog čega je “crvendać” na mojoj listi – postoje mesta koja su jednostavno muzej na otvorenom, kod kojih nemam posebne pojedinačne lokacije koje želim da obiđem, već je ovo celina u žudim da se izgubim u potrazi za svojim skrovištima. Podrumima, prolazima i zaboravljenim trgovima. Nedaleko u prošlosti ove ulice su ljudi delili sa domaćim životinjama, s obzirom da su farme bile veoma popularne u ovom kraju. Danas, kako svake godine beleži skok broja turista, ova varoš ima najviše potencijala da postane pravi srednjovekovni tematski park. Pronađite u crkvi Svetog Jakoba oltarsku sliku staru 500 godina, ili mali božićni muzej na spratu jedne prodavnice suvenira. Prošetajte nizvodno uz reku Tauber do još starijeg sela Detvang koji krije još istorije. Ja ću izdvojiti dva dana za ovaj ciklus, zatim nastavljam ka još jednoj istorijsko – arhitektonskoj poslastici.

Potrudio bih se da u BAMBERG stignemo u zoru, dok grad još uvek spava. Tada ga možemo okupirati i imati samo i isključivo za sebe. Biti sebični putnik u ovom smislu nekada nije loše, samo zahteva mali trud, uglavnom onaj koji najviše ne volim tokom odmora (i van njega) – da se probudim rano. Još jedan ušuškani gradić ispresecan uskim ulicama i nagužvanim šarenim kućercima. Unakrsno postavljene drvene grede po fasadi je nešto najšarmantnije u arhitekturi što postoji. Svakako, najveću pažnju mi je privukla gradska kuća koja se nalazi na uskom ostrvcetu na reci, nekako nespretno stoji između dva dela grada. Kao da je i sama deo mosta. Priča o kojoj se ne zna sa sigurnošću da li je istina, govori o ljutim stanovnicima Bamberga koji su, nakon što je gradski Biskup odbio da im dodeli zemljište za izgradnju gradske kuće, učinili to na sredini reke, na šipovima i stubovima. O legendama se najbolje razglaba uz lokalno pivo.

Od onih sam putnika koje ne mrzi i nije im glupo da pređu određenu kilometražu isključivo zbog jedne atrakcije, nazovimo je crkvom, brvnarom, mostom ili pogledom. Čak i kada se pored nje ne nalazi više ništa spektakularno, ili pak ni ona u očima većine nije spektakularna. Ja sam zacrtao da jeste te da je vredna posete, kotrljam kola ka napred. Kažu, tvrdoglavo. KIRCHE IM SEE je ili drvena koliba ili drvena crkva, treće nije. Na internetu nisam uspeo da pronađem mnogo toga o njoj, verujem da je novijeg datuma. Ljubav na prvi pogled se dogodila kada sam je ugledao na instagram nalogu @germanytourism te sam je uz pomoć njihovog taga lokacije i gugl satelita jedva našao u šumama Nemačke. Možda nije vredno skretati radi nje, ali jezero, kamp, šuma i brana po kojoj mogu da se pentram, mogu da začine poduhvat. Reći ću samo da je instagramično, a svi to volimo.

Naredna šuma koju sam na putu do Drezdena posetio, nakon što sam u auto iznova spakovao sve svoje snove vrativši ih na planiranu rutu, je Rotehofbachtal. Ukoliko vam taj naziv išta znači. U njoj se krije po meni još jedna mnogo zanimljivija kućica, palata, umetničko delo na stubu. Ne izvire iz vode. Sagradio ju je izvesni vojvoda Ernest, tik uz svoje lovište, kao mesto za poslelovni odmor, ali i svoje ljubavne aktivnosti, kako se pričalo po užim krugovima. HERZOGSTUHL je imao tajni ulaz, iliti izlaz te se pretpostavlja da je ljubavni život vojvode bio i više no interesantan. Zvanična namena ove čudne građevine je bila – beg od svakodnevnog života. Tokom i nakon rata, kućerak je menjao namene i vlasnike, da bi na kraju ipak dospela u ruke opštine. Neobično zdanje, danas je turistička atrakcija za ovakvu gospodu kao što sam ja. Da li se pronalazite u tome?

Nastavak priče sledi u narednom tekstu, budite strpljivi.

Do tada uživajte u Nemačkoj sa bicikla ili tokom noći. Ukoliko imate 3D naočare, zabava je još veća!

Prijavite se na newsletter Turističke organizacije Nemačke i saznajte sve o destinacijama, najboljim ponudama, festivalima i događajima iz prve ruke!