Momenti: Ruine

Kada saberete dva psa, četiri, recimo, prespavane noći i dva godišnja doba za to vreme, rezultat je osmoro nas koji smo pobili sve teorije slučajnosti. Aleksinac pamtim po najboljem pogledu u gradu, sa balkona kuće koju nam je tetka poklonila na par dana. Nije joj bilo dovoljno te je za nas pripremila i picu, princes krofne, koh. Nisam ga jeo godinama, prisetih se detinjstva i zelene plastične činije iz koje je često virio. Sa puno mleka. Kafu ne pijem, ali njih petoro po pet šoljica dnevno. Deminutiv je zapravo greška. Sudeći po željama, mnoge se ostvaruju. Na tom brdu iznad praznog grada, ponovo sam osetio kako je kada nisi zatvoren u četiri zida.

Izreka “nije bitno gde ste, već s kim ste” odvela nas je nekih dvesta kilometara od Beograda, u pusti, nespretno docrtani, kišoviti Aleksinac. Da ga temeljno obiđemo sprečavali su nas naizmenično virus i kiša. Razjareno plavetnilo organa reda. Nered je plodno tlo za ideje koje ponovo naviru. Želeli smo mnogo, dobili smo. Zapravo, ne to mnogo. Drugo mnogo. U pauzama smeha ugrabili smo trenutke dok su tamni oblaci kao pekinezeri samo kevtali, ujedali nisu. Utisak je da ove ulice, reka, mostovi, te zgrade i parkovi imaju dosta potencijala koji se za sada koristi na kapljice. Centralna pešačka ulica, sređena je, popločana i oplemenjena šarmantnim drvoredom. Iako teča strinine tetke lokalnog vezira verovatno radi na proizvodnji kanti za smeće, te su ih posadili u beton na svakih metar i po, koliko je dovoljno da prosečan Srbin zaboravi za šta one služe. Pardon maj frenš. Brojanje me je omelo u razgledanju fasada, taman kada je prestalo, naleteo sam na crkvu Svetog Nikole iz 1837. Okružena je školom, zgradom opštine, sudom, drvećem, čineći jako zanimmljiv kutak ovog grada, meni najdraži. Dok sam ispod metalne pečurke čekao autobus koji nikada neće doći razmišljao sam kako bih eventualno dodao po neku boju. Još koje drvo. Nastavili smo ka Moravici, znate onu rečicu iz Sokobanje? Ta hladna gospođetina. Kad ono, bum! Napuštene zgrade, silos, fabrike, može li lepše, može li bolje? Ne krijem oduševljenje takvim lokacijama, gde naviru ideje za fotkanje, uredjenje, transformaciju. Gde pod nogama puckaju ostaci cigala, stakla i poločica, razbijeni prozori iscrtavaju svetlost po popucalim zidovima. Na tom mestu nastao je ovaj momenat, gde svi još uvek nedovoljno upoznati poziramo u nepoznatom. Neko će već kupiti taj silos, zeleni krov ofarbati u žuto a ovaj ram pretvoriti u izlog.

Od prirode smo ugrabili jedino čuveni park Brđanku. Čuveni jer ja tako kažem. Nismo uspeli da overimo Soko grad, vodopad Ripaljku ili manastir Jermenčić. Zamenjeni su palačinkama sa linoladom i seckanim lešnicima koje je Cakana pripremala dok smo mi posmatrali kišu razmenjujući reči. Prethodno je sastavila spisak želja, moje izgrešila. Opraštam i volim. Maja joj je bila šegrt pomagač, na prinudnom radu. Neša je istezao svoje telo i želju za ljudima. Miloš pričao o ovcama u Argentini. Đole želeo da ih pojede. Anja je uz špricer u ruci zauzimala domene i nazive na instagramu. Deni prepričavao prošlost i sadašnjost.

Smeh.
Ja sam tim osmehom bojio ruine.

Arača & Slano Kopovo

Mnogo je neotkrivenih dragulja po Srbiji koji čekaju da budu istraženi, sređeni, renovirani, restaurirani. Jedan od njih je Arača, ostaci srednjovekovne romaničke crkve, izgradjene u 13. veku na temeljima još starijeg zdanja. Vlasnike i posednike je menjala jako često, sve dok je turska vojska nije spalila 1551. te od tada nije obnovljena. Oko velelepnih zidina tokom srednjeg veka postojalo je naselje, koje je vreme sakrilo, stanovništvo je napustilo domove bežući od poreza, domovi su napustili zemlju. Crkva je tako ostala kao jedini vidljivi trag prošlosti.

Arača se nalazi na putu kada iz Novog Bečeja krenete prema Kikindi, prodjete skretanje za prirodni rezervat “Slano Kopovo” kome smo se kasnije vratili, te nakon još oko 5 minuta vožnje skrećete desno. Putokaz ne postoji već smo koristili isključivo google mape. Kada skrenete sa glavnog puta čeka vas makadam srednjeg kvaliteta. Kontura crkve se vidi već sa magistrale, ali kako se približavate crvena opeka prkosi suncu, upada u oči. Oko nje se nalazi mali šumarak, koji čuči u moru njiva kao kakva oaza. Leti, kada upeče sunce verujem da i jeste mala oaza za skriti se. Kako spoljašnost, tako je i unutrašnjost gradjevine zaista fascinantna, možete provesti najmanje sat vremena posmatrati sve detalje koji su odoleli, preživeli. Hvatati na fotografijama što bolji ugao. Zamišljati kako je sve izgledalo pre razaranja.

Medju drvećem imate i improvizovanu klupicu sa stočićem, tako da možete sesti i odmoriti, napraviti piknik ili samo uživati u prirodi. Posmatrati krave koje pasu na obližnjem pašnjaku, ili čisto prostranstvo ispred vas. Verujem da je tokom proleća i leta slika drugačija, u novembru je sve ogoljeno. Po koja bunika viri, nemojte je konzumirati. Nekoliko minuta pre nego smo krenuli dalje, stigao je još jedan auto, tako da ovo mesto baš i nije inkognito koliko izgleda u prvi mah. Ima još zaljubljenika u neotkriveno. Mi smo svoj auto ostavili malo dalje od crkve ne bi li prošetali, jer smo bili sa psima, ali ukoliko ne volite šetnju, imate parking i pored samog objekta. Ono što je dobro, celo područje je pod video nadzorom, osim unutrašnjosti crkve, što i ima posledice – ispisana imena, potpisi, grafiti. Ne u velikooj meri, ali postoje. Pre svega je važno naučiti decu na koji način se voli, a na koji mrzi sopstvena država.

Po povratku ka Novom Bečeju, kod putokaza za rezervat prirode “Slano Kopovo” skrećete levo, parking je odmah tu čim predjete prugu, kraj drvene strehe. Samo jezero nije baš blizu parkinga niti je jasno obeležen put kako stići do njega, tako da se uputite odatle peške prema Arači otprilike, preko livade.Ukoliko u jednom momentu vidite nekoliko tabli koje izranjaju iz trave, na pravom ste putu. Table označavaju predeo do koga mogu krave i ostale domaće životinje da se kreću i koriste livade za pašu. Mi smo koristili i google mape sa telefona kako bi lakše došli do cilja. Kao i kod njiva, novembar donosi nepregledno prostranstvo ispucale zemlje, koja vapi za vodim i čeka jesen i zimu. Onu pravu jesen. Kiša će vratiti život u ovaj kraj.

Slano Kopovo, jezero koje predstavlja paleomeandar reke Tise su ustvari dve depresije ispunjene vodom, jedna slanom, dok je druga slatkovodna. Obe isparavaju tokom leta tako da vodu možete zateći samo u kasnu jesen, zimu i početak proleća. Celo ovo područje obilije životinjiskim i biljnim svetom, predstavlja jedno od najvažnijih staništa barskih ptica u zemlji kao i važnu stanicu jesenjih migracija ptica sa severa Evrope ka Africi. Mi smo sreli nikoliko letača kao i nekoliko srndaća. Krave i pse. Prošetajte po sasušenom dnu, koliko vas noge ponesu, jer kraj se ne vidi. Po sredini stoji vodomerna tabla, suva, pokazuje kako bi trebalo biti. Uživali smo u oim živopisnim predelima nekoliko sati, bio je to jedan zanimljiv izlet koji preporučujem svima. Tokom, letnjih meseci kada dan duže traje, uz ove dve lokacije možete uvrstiti i Carsku baru koja je jako blizu.

Oba lokaliteta očekuju boljitak kojem se nadamo. Arača treba biti rekonstruisana, da dobije sjaj kakav je imala, dok Slano Kopovo treba dobiti navodljavanje iz kanala DTD, kako bi tokom cele godine imala zalihe vode a klimatske promene što manje uticale na život u ovoj oazi. Do sledećeg putovanja, pratite me na instagramu. Jer domovina je svet.

lokacija Arače
lokacija Slanog Kopova
lokacija gde možete parkirati auto 
više o Arači
više o Slanom Kopovu