DAN DRUGI:
Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.
Doručkovao sam hleb sa suvim grožđem, nešto malo nakon podneva. Nisam se prebacio na vremensku zonu krajnjeg istoka. Zapad bi im pozavideo na brzim vozovima. Jurcaju kao tinejdžeri po ganglijama, do nekih 350 po času. Zvonilo je. Nakon kratkih peripetija i kupovine nove karte, ukrcao sam se na prvi voz ove životne avanture. Verujem da ćete reći da za svaku govorim da je životna i u pravu ste. Retko, ali jeste. Iv je morao da pazari novu kartu, jer je pogrešio jednu cifru u broju pasoša prilikom onlajn kupovine. Pazite. Korporativni svet striktno kaže da ne možete biti drugi broj, ali tvrdi ipak da ste samo broj. Ne volim. Ne volim ljude koji ne vole vozove, ne volim ni grašak, kinesku hranu i političare. Zbog toga hleb sa suvim grožđem. Nakon dva sata komocije i lepog ponašanja u novom vozu do Hohota, u Starbaksu smo sačekali sledeći. Noćni voz koji će nas od Hohota prebaciti do granice sa Mongolijom. Starbaks, jer ima stabilni internet i osrednju kafu, male sendviče i govore engleski. Zaposleni, ne sendviči. Ispratili smo dve smene, u prvoj pojeli po sendvič, u drugoj po kolač, čisto da ne sedimo za praznim stolom. Iv je popio i osrednju kafu. Kaže moj burazer da Nemci ne umeju napraviti dobru kafu, gde god da je u Berlinu probate. Ali to nije tema dana.
Nažalost, tema dana je da nismo uspeli kupiti karte za spavaća kola u noćnom vozu, već sedišta. Rasprodate su. Sedećemo celu noć i sedeli smo. Horor u malom je trajao osam sati, kao da ste pogledali Titanik uzastopno tri puta. Ko bi to radio sebi? Čak je vagon sa spavaćim kolima bio zaključan, mi iz treće klase nismo mogli da priđemo onima koji su bolje prošli. Dok u glavi brod tone. Bio sam spreman da nekoga iz kupea izbacim i pozovem se na rezoluciju dvanaest četrdeset četiri. Bar nas deca vole, bili smo im zanimljivi te su nam mahali i smeškali se, iako to nije ublažio moj bol u leđima i duši. Verujem da sam do jutra odspavao sve ukupno trideset i šest minuta. Za toliko godina, nije mi teže palo neko putovanje vozom, a volim ih. Isto tako ne volim ljude koji ih ne vole. Voz je izgledao i mirisao kao prošlost. Ofucana svetlo plava presvlaka krasila je sedište, preko nje beli milje sa karnerićima, kakve su bake gajile na debelim televizorima. Dok nije došla plazma, te im zagorčala život i postojanje. Niti volim svetlo plavu boju. Nisam vam rekao za glavni deo horor priče, u ovom vozu je dozvoljeno pušenje. A Kinezi puše kao Turci, samo što Turci zapravo i ne puše kao Turci, to je mit. Osećao sam se kao u klubu Tramvaj kod Vukovog spomenika, tokom ranih dvehiljaditih dok je pevala Maja Nikolić, a mi smrdeli na duvan, jer nema ventilacije. Pušači su u vozu imali obeležen deo za pušenje, koji zapravo fizički nije odvojen (?!). Kineska logika. Pitala me je jedna gospođa, čudno našminkana, zbog čega se snimam na pola lica. Vidim da je nerazumevanje interkontinentalno. Neću vam poželeti laku noć, jer je ja nisam imao.
Pročitajte i druge delove:
DAN PRVI: Rakija do Tokija – pročitajte ovde
*****
DAN TREĆI: Vi frends vucici
DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).
