MOMENTI: Vrag u odrazu

Pre svega sam razmišljao da li zaista volim planine više od mora, obrnuto ili je zločin porediti ih. Ne volim ono – sve je to super ali more je more. Osoliš guzu, plivaš, gnjuriš, prskaš, šetaš go, vadiš pesak iz usoljene. Spiraš so. Ne volim tu iritantnu so po telu, masne prste, lignje na žaru. Od pamtiveka sam zaljubljen u velike prozore, ali stakleni zid mi je novi fetiš i nakostrešene dlake na rukama. Kao mačka smećarka dve sekunde pošto će izmlatiti Džekija iz kraja. Neki ga zovu i Žuća jer je crn. Izabraću noći tokom kojih tražim sazvežđa u oblicima koji meni znače, jutra sa izmaglicom kada se sunce promalja, živeo bih zauvek taj trenutak. Zbog čega je sunce baš vraški uporno u osvajanju neba, nikada mi neće biti jasno. Jasno je da sam se u drvene planinske kuće zaljubio. Ova naša sinonim je za oštar vazduh, prostrana polja i borove šume. Zaista vam ne mogu opisati prirodu ovog kraja i neću se potruditi. Zatečeni, otvorenih vilica polurazumljivo smo ponavljali da planeta Zemlja ovo nije. Dok smo sedeli iznad Vražjeg jezera bio sam obuzet i odsutan, crveni krilati konj zlih obrva pokazao mi je dimenzije koje se sa dosadašnjim ne graniče. Moje omiljeno mesto u Crnoj Gori. Proplanak sa tim ljudima, ukusnim vazduhom, strahovima od vukova, mesečinom koja se urezala u nabrajanju ovaca svake večeri. Tri, četiri, pet, mesec, sto četrdeset dva, najlepši je u svom punom obliku. Vidim pore, na njemu i u sebi. Jezero je pod nama bilo sve mračnije u kojem su se dubine prelamale. Krave su odavno sa pašnjaka pobegle u od kamena satkane štale. Zvonik na crkvici ćutao je, mogli smo mu videti samo senku. Jedan stariji par šetao je svoj, vidi se, ustaljeni krug obasjan farovima parkiranog automobila. Odavno nisam doživeo roman. Ukoliko budete pisali svoj, želim bar najsporedniju ulogu; biću stena ili žbun, ćutaću.

Klopali smo dobro, znali gde je Valjevo, dobili popust za ulaz u park, pratili krišom rezultate izbora. Niti mi je danas jasno ko je tu šta dobio. Uvek je tako. Durmitor je planina, zaista to jeste. Nije brdo, nije proplanak, nije betonom posuti Zlatibor. Planina je. Mešavina Norveške, Škotske, Irske i svemira. Ne volim uostalom ni izjavu – ovo kao da nije kod nas. Oko Crnog jezera možete napraviti dobar krug, posmatrati kako su dva, s vremena na vreme spojena jezera različitih boja, četinari različitih nijansi zelene. Okupati se u manjem, u strahu da se planinska gromada iznad vas ne obruši i uništi trenutak. Smeha, dok pokušavate savladati glinu koja halapljivo guta od uspona umorne noge. Nije bez razloga kupanje u jezeru na vlastitu odgovornost. Ne birnite, preuveličavam, kupajte se, zdravo je.

Koliko je zdravo da leškarim kraj prozora ovde, glumim da čitam, a razmišljam o svemu ovome, plus da li ćemo svi na kraju završiti u Zadruzi jer od piskaranja leba nema? Živi li ovaj Ju Nesbe od piskaranja ili maklja tamo neku norvešku Miljanu Kulić? Uništih priču dok si rekao keks. Neka vam, tako i sebi ruiniram svaki nalet lepog. Još uvek sam zaljubljen u ovaj stakleni zid, gde se pogled pruža dokle su oko i um u stanju doseći. To nam treba. Ne zidovima.