Pariz me dosta dugo nije zanimao, nisam imao nikakvu želju da ga obiđem, da li zbog glasina kako Francuzi kao narod nisu baš najljubazniji ili zbog masovnog turizma koji ovde vlada a ne možete ga zaobići. Uglavnom. Iskren da budem čak ni dva dana pred put ništa nisam očekivao od njega, gledao sam to kao površno čekiranje grada na mapi, da vidim ono što su svi videli, usput posetivši prijatelja. Prijatelji smo postali Pariz i ja, družili smo se tri puna dana, ostali dužni jedan drugome. Do glavnog grada Francuske iz Beograda lete AirSerbia i WizzAir, kod ovih prvih, najjeftinije karte sam našao za 250 evra, kod drugih za 80 evra, obe sa ručnim prtljagom, povratne. Imajte na umu da AirSerbia leti do bližeg (glavnog) aerodroma, te da je transport do grada 17 evra u oba smera, dok je sa aerodroma na koji sleće Wizz, povratna karta do Pariza 29 evra. Autobusom iz Srbije se može do Pariza doći sa više kompanija, dve najveće su Lasta i Fudeks. Cena povratne kate je 145 evra, put traje oko 26 sati. Sve dodatne informacije o polascima, kupovini karata možete potražiti na njihovim sajtovima klikom na ime kompanije u tekstu. Ja lično nisam koristio nijednu od ovih opcija jer sam pre i nakon puta u Pariz bio stacioniran u Milanu, industrijskoj lepotici Italije. Izmedju ova dva grada postoje letovi, ali ja sam se odlučio za putovanje vozom, koje me je častilo prelepim prizorima planina, reka, pašnjaka i svega onog što promiče dok slušate muziku zavaljeni u sedište. Između Pariza i Milana postoji tri dnevna i jedan noćni voz, dnevne polaske vrši kompanija SNCF, dok noćni voz pripada Trenitalia grupi. Pri kupovini karata obratite pažnju na promocije jer je sedište u prvoj klasi nekada skuplje za samo par evra ili je čak i ista cena sa ekonomskom, a na dužim relacijama kao što je ova (sedam sati vožnje) se daleko isplati. Prvi put sam se vozio prvom voznom klasom i jako sam zadovoljan udobnošću i usluzi. Volim vozove, to mi je najdraži vid prevoza i uvek se odlučujem za isti ako je moguće.
Prvi sustret sa Parizom bio je pozitivan, toliko sam uživao u poslednjem zaletu šinama brzog voza da mi nije ništa moglo narušiti raspoloženje. Prvo što vam savetujem da uradite, ukoliko ste rezervisali smeštaj van centra grada, je da kupite kartu za gradski prevoz za više dana, ja sam pazario za tri, koliko i ostajem. Postoje opcije koliko želite dana i koliko gradskih zona. Prve tri gradske zone pokrivaju sve turističke lokacije. Karta za neograničen broj vožnji za ta tri dana me je koštala 26 evra, pomalo skuplja, ali se pokazala kao veoma pametna odluka. Izbegavate redove pri kupovini pojedinačnih karata ali i štedite novac ukoliko tumarate po gradu koliko i ja. Validiram kartu, upadam u vagon metroa broj 4 i pravaz hotel. F1 Paris Porte de Châtillon, malo dalje od centra ali blizu metro stanice. Hotelom sam jako zadovoljan, čist i uredan, bez nekog spektakularnog pogleda ali ko još stoji pored sobnog prozora dok je u novom gradu? Smeštaj u Parizu nije jeftin, tri noćenja za dvoje u ovom hotelu koštala su 120 evra, što je jako pristojna cena. Postoji mogućnost doplate za doručak ali nisam isprobao, komentare o smeštaju i doručku možete pročitati na njihovom Booking profilu klikom na ime hotela u tekstu.
Pre posete turističkih znamenitosti i atrakcija uvek preporučujem tumaranje gradom, lutanje ulicama, upoznavanje sa duhom i energijom grada. Zdravo Parizeru, kako si? Ja dobro, izbegavah te, evo me sada. Posramljen, jer si zaista super na prvi naš razgovor. Krenuo sam od Trijumfalne kapije, Jelisejskim poljima ka mostu Aleksandra III. Ogromna gužva, znao sam. Neću biti u prilici ništa da fotografišem od ovih turista, ne možeš ni hodati normalno. To su horde ljudi u ovoj ulici, poziraju, stoje i ćaskaju, ne obaziru se na crveno svetlo. Užurbano sam napuštao ovaj potez, tamo negde je bolje. I jeste, čim izađete iz Jelisejskih, može se disati, naročito pored reke uz povetarac koji zlata vredi u avgustu mesecu. Nažalost nisam proverio kakav je pogled sa kapije, od prijatelja kasnije saznah da je spektakularan ali sam već bio u Milanu. Ostavljam na listi za svoj povratak. Ulaz na Trijumfalnu kapiju košta 12 evra, a sve ostale informacije možete naći ovde. Da, obavezno, ali obavezno sve moguće ulaznice kupite online ako je ikako moguće jer ćete u suprotnom kao ja trošiti vreme i kožu na suncu u redovima koji su nekada zaista dugački. Nekada je karte potrebno rezervisati online i nedeljama unapred za pojedine lokacije. Ipak je ovo Pariz kažu. Nego, pogled na grad sa mostova je ono što ostaje urezano u pamćenju. Bilo koja strana sveta izgleda baš kao ona prava. Gde se zaputiti? Prema čeličnoj grdosiji. Nisu je ni Parižani voleli na početku, dok nisu shvatili da je lako mogu unovčiti. Sada je lepotica, simbol turizma, slobode, ljubavi i dugih redova. To sam shvatio sutradan. Za sada sam je samo razgledao sa svih mogućih strana, merkao, fotkao, skretao pogled ponekad na balkone okolnih zgrada koji nisu ništa manje interesantni. Crvene tende prkose suncu. Cveće uredno stoji u žardinjerama. Ko ima lepše terase od Francuza?Ukoliko ogladnite, probajte čuvenu francusku supu sa lukom u nekom od šarmantnih ali ne tako jeftinih lokala, ili je spremite već sutra u svojoj kuhinji, evo recepta. Ako mislite da supa ne može da zasiti, varate se. Što kaže moja baka, jeo sam sit. Energija za dalje pešačenje spremna, pravac Monmartr.
Monmartr, taj stari zavodnik. Predlažem obilazak i danju i noću, šetnju ovim vijugavim ulicama punim zanimljivih kuća i zgradica, lokala i restorančića. Muzika. Ljudi ovde uživaju, plešu i pevaju. Centar umetničkog i boemskog života. Najviši deo Pariza je sačuvao fasade ali i vingrade na svojim obroncima, te nemate utisak kao da ste u višemilionskom gradu. Bazilika posvećena srcu Isusovom kao i groblje u sklopu zdanja je svakako vredna posete. Ukoliko niste željni uspona pešaka, tu je uspinjača do vrha, za čiju vožnju važi trodnevna karta, ili ukoliko je nemate možete kupiti pojedinačnu. Pri povratku, u podnožju, možete proći pored čuvene crvene vetrenjače, ili poznatije kao Mulen Ruž, pariski noćni klub i kabare, otvoren davne 1889. godine. Ili pak svratiti na koji nastup, cene i raspored možete naći na njihovom sajtu. Dan u ovom gradu traje kraće, zato odoh da spavam, rezervisao sam plovidbu Senom u 11h, a to je za mene poprilično rano.
Uspeo sam dan ranije da rezervišem kartu za jednočasovnu plovidbu po reci Seni, fantastično iskustvo. Možda nećete čekati u redovima ali sigurno ćete uštedeti pri online kupovini, platio sam 10 umesto 14 evra koliko je na samoj lokaciji ukrcavanja. Pogled sa mostova jeste sjajan, ali pogled sa broda je još bolji, zapravo najbolji mogući način da obidjete Pariz i većinu njegovih znamenitosti. Svakako preporučujem ovu turu koju možete bukirati ovde. Pripremite flašicu vode, kapu ili šešir, naočare kao i kameru. Tokom vožnje postoji i audio vodič na engleskom i francuskom jeziku, tako da ćete biti upoznati sa svim zdanjima koje vidite sa broda i pričama koje ih prate. Iskrcavanje mi je pomalo teško palo, ali sam imao ceo dan ispred sebe za nastavak avanture. Nedaleko odatle, nalazi se galerija “59 Rivoli“, fantastična zgrada na više nivoa, dom nekoliko manjih galerija i ateljea umetnika, koji tu svakodnevno rade, izlažu i prodaju svoja dela. Sama unutrašnjost zdanja je umetničko delo, ispunjeno detaljima, crtežima i bojama koje ostavljaju bez daha. Zadiviće vas želja da ovde provedete što više vremena, u obilasku nekoliko spratova, u pogledu sa nekog od prozora. Ulaz je besplatan ali možete ostaviti donaciju pri izlasku ukoliko to želite.
Jedva sam se nekako izmigoljio odavde, pun utisaka i novih frekvencija. Zaista magično mesto. Svaki grad zaslužuje slično. Sa vrha ove zgrade palim na vrh čelične dame. Ajfelov toranj sagradjen je 1889. kao eksponat za Svetsku izložbu povodom stogodišnjice francuske revolucije. Sa trista metara visine je do 1930. godine bila najviša gradjevina na svetu. Još uvek dominira Parizom i turističkim magazinima širom planete. Do ulaza vas deli tri kolone ljudi, prvi koji čekaju na sigurnosnu proveru, drugi koji cupkaju do blagajne sa ulaznicama i treći red pre ukrcavanja na lift. Ukoliko ne idete peške. Sve ukupno sam čekao oko sat i po do dva, nisam baš siguran jer je u poslednjem momentu stiglo razočarenje, vrh tornja je zatvoren zbog gužve i ne zna se kada će biti ponovo pušten u opticaj. Bez emocija, radnik na šalteru je rekao da mogu da idem do drugog sprata i to je to, dalje ne može. Ali čekao sam toliko. Ne čuje. Ali. Gospodine. Platio sam ulaz za drugi sprat. Nekoliko Rusa iza mene su psovali na maternjem i napustili red. Razočarenje je trajalo dok se nismo popeli na drugi sprat, odakle se pruža fenomenalan pogled na sve četiri strane, kao na dlanu. Verujem da je sa vrha još intenzivniji osećaj ali ovaj nije bio za bacanje. Potrudite se da karte, opet naglašavam, kupite unapred online jer mislim da tada u tom slučaju ne postoji mogućnost da vam zabrane odlazak do poslednje tačke na vrhu. Plus, preskačete jedan, najduži red. Sve informacije o cenama i radnom vremenu možete pogledati ovde.
Popeo sam se liftom a vratio stepenicama. Ukoliko se ne bojite visine uradite isto, jer se metalna konstrukcija stepeništa relativno providi, te je doživljaj zagarantovan. Svakako ćete tako više osetiti masivnost konstrukcije i njenu unutrašnjost. Zaljubljenim parovima ovde je zabranjeno da kače svoje katance ljubavi forever tugeder. Sve strane sam obišao po par puta preslišavajući sebe da li treba da se napokon zaputim ka tlu, a kada se to desilo promatrao sam da li je to bila ispravna odluka. Ili sam ipak mogao još malo da prošetam iznad ovih zgrada. Još jedan u nizu razlog da se vratim ovom gradu. A mi se svakako vraćamo priči uskoro.
putriota.