Posts

Posted on

DOHA, Qatar

Doha, glavni grad države Katar, recimo nije baš “must see” destinacija ali je svakako dovoljno zanimljiva za pauzu između letova kompanijom Qatar Airways. U jednom od predhodnih postova sam spomenuo da ukoliko letite ovom kompanijom sa presedanjem u Dohi, oni će vam obezbediti besplatnu tranzitnu vizu, potrebno je samo aplicirati preko njihovog sajta. Dobija se za par radnih dana.

Let od Beograda do Dohe traje oko 5 sati, za razliku od Etihada kojim sam išao za Tokijo sa presedanjem u Abu Dabiju, hrana kao i zabavni sadržaj u avionu je oskudniji. Ekrani koji se nalaze iznad sedišta lošeg su kvaliteta, tako da praktično i ne možete gledati filmove koji se vrte tokom leta. Hrana nije loša, ali svakako, moje mišljenje je da je na letu Etihada od Beograda do Abu Dabija bila dosta bolja. Posada aviona je dosta ljubazna i obično uvek ima nekog ko priča srpski ili hrvatski jezik.

Kada izađete iz aviona, možete se upititi na pasošku kontrolu, lupiće vam pečat pomalo nezainteresovani, i eto van u Dohi. Naša stjuardesa nam je preporučila da uzmemo taksi umesto da koristimo gradski autobus, mada i po forumima možete naći da je korišćenje javnog prevoza u Dohi pomalo komplikovano. Kada izađete sa kontrole, sa desne strane možete naći menjačnicu, gde je kurs oko 4 rijala za 1 evro. Nakon toga se možete vratiti nazad i krenuti ka izlazu “TAXI”. Taksijem se do centra Dohe stiže relativno brzo, za nekih 15 minuta. Cena vožnje od aerodroma do centra košta oko 11 evra, dok je povratna vožnja sa istog mesta gde smo izašli do aerodroma 7 evra.

Prvo što sam zapazio u Dohi je šarenilo. počevši od rasvete na autoputu između aerodroma i grada, brodova u luci koji šljašte u svim mogućim bojama, do zgrada u samom centru. Potrošili smo nekih dva i po sata obilazeći “Souq Waqif“, nešto kao velika pijaca sa malim uskim uličicama, dućanima i raznim lokalnim proizvodima u ponudi. Možete kupiti suvenire, košulje, ćilime i tepihe, lokalnu hranu i piće. Prošetajte pored mora i posetite muzej Islama ako ste u Dohi pre 19 časova, ja nažalost nisam imao priliku ali sam čitao po forumima da zaista vredi. Lutali smo uličicama, osetili dosta mirisa, malo upoznali lokalnu kulturu, pojeli neke lokalne pice, bile su jako dobre. Ili smo mi bili jako gladni.

Doha nema mnogo turista, jako, jako je pokrivena kamerama, nigde do tada nisam video toliko kamera po metru kvadratnom. Osim možda u Londonu. Osećaćete se sigurno generalno, ali je atmosfera u samom gradu jako čudna, po meni zapravo jako neprijatna. Kao da su svi tu po nekoj kazni, tumaraju, ne ističu se, znaju šta treba a šta se ne sme. Uštogljena. Tiha a opet bučna. Čuje se muzika, ringišpil, deca, ptice. Ima tu i arapske i zapadnjačke muzike, nadjačavaju se. Jako je zanimljiva pijaca životinja, tu su uglavnom ptice, papagaji, zeke, kornjače. Ne znam baš da vam objasnim tačnu lokaciju, jer sve ulice su tako slične, uske i haotične ali sigurno ćete nabasati na istu. Muškarci šetaju sa muškarcima. Žene šetaju sa muškarcima. Žene sa ženama ukoliko su turisti. Sedimo na ogradi, jedemo vruće pice, komentarišemo, nadamo se da ne razumeju, toplo je, more se ne oseća, niti povetarac niti riba. Jedva smo i došli do vode, nekim tunelom, razdvaja nas široki bulevar. U pozadini blješte oblakoderi, oslikavaju se na vodi. Boje su jarke, haotične, na kraju jako zanimljive, ostaju u sećanju.

U blizini uskih ulica se nalazi i ogromna konjušnica, sa dosta konja koji trčkaraju u ogradjenom prostoru ili odmaraju u svojim boksovima. Sve to možete obići besplatno. Jedna od zanimljivijih stvari. Nismo imali vremena za okolna mesta u gradu, moguće je da ima još nekih zanimljivih delova, ali svakako mislim da Dohu možete obići u jednom, dva dana. Svakako, ukoliko imate pauzu izmedju letova, ne propustite priliku. Važno je napomenuti da se ni u jednom momentu nismo osetili ugroženim niti da neko hoće da nas nasamari, naplati više, iznudi novac. Sasvim jedan pristojan izlet u dosadnjikavom gradu. Drugačijem od onoga što sam vidjao, te drži budnim. Vratili smo se nezainteresovanim carinicima i ubrzo se ukrcali u najveći putnički avion na svetu, razduševljeni se zavalili u sedišta i nastavili ka Tajlandu.

Posted on

Kako do Minhena?

BEOGRAD > MEMINGEN > MINHEN (avion)
Iz Beograda do malog gradića Memingen leti kompanija WizzAir, aerodroma koji je od Minhena udaljen 115 kilometara. Na ovoj ruti, cene povratnih karata se kreću već od 45 evra (uračunate takse i mali kabinski prtljag – ranac, veći kabinski ili čekirani prtljag se doplaćuje. Sve cene imate na njihovom sajtu). Kako dalje doći do Minhena, imate u trećem pasusu ispod.

TEMIŠVAR > MEMINGEN > MINHEN (avion)
Iz Temišvara se takodje mogu naći jeftinije karte preko komapnije WizzAir, tako da ukoliko iz Beograda nisu dostupne jeftine, možete uvek proveriti koliko su iz Temišvara. Imajte na umu da uračunate i kombi prevoz (transfer) koji iz Beograda iznosi 15, iz Novog Sada 20 evra po smeru preko agencije Gea. Do Temišvara možete ići i kolima, te ih ostaviti na parkingu u sklopu aerodroma. Cene i uslove parkiranja možete pogledati na njihovom sajtu. Kako doći od aerodroma u Memingenu do grada Minhena imate u drugom pasusu ispod.

NIŠ > MEMINGEN > MINHEN (avion)
Za one kojima je Niš bliži od Beograda ali i ukoliko iz Beograda trenutno nema jeftinijih karata uvek ih možete pored Temišvara potražiti i iz Niša. Takodje, preko kompanije WizzAir. Povratne karte na ovoj ruti se kreću već od 30 evra gde su takse i mali ručni prtljag uračunati. Kombi prevoz Gea, do aerodroma Niš iz Beograda košta 25 evra povratna.

Memingen Aerodrom > Minhen
Sa aerodroma u Memingenu, postoji transfer autobus do grada Minhena – “Allgau Express“, gde se karte mogu kupiti i online po ceni od 15 evra po smeru. Put traje sat vremena i 25 minuta, i krajnja stanica je glavna železnička stanica u MInhenu. Druga opcija za transfer je ići vozom, s tim što na aerodromu ne postoji železnička stanica te ćete morati taksijem doći do nje (nešto manje od 10 evra po smeru). Ova opcija je dobra ukoliko imate voznu kartu, uzimate neke grupne karte za voz ili reginalne karte kojim možete obići više mesta i gradova. Sve cene karata možete proveriti na sajtu DB.

BlaBlaCar
Ukoliko ne idete svojim kolima, a prevoz kombijem vam je stresan, a ponekada je potrebno i čekati dosta na polaske, možete proveriti na sajtu BlaBlaCar da li neko već ide ka željenoj destinaciji u željeno vreme. Možete se prijaviti, putovati sa nekim i deliti troškove goriva. Sve cene koliko trebate da platite vozaču su unapred navedene. Takodje, ukoliko idete svojim kolima do aerodroma u Temišvaru, Beogradu ili NIšu, možete ponuditi svoju vožnju ostalima kako bi podelili troškove.

BEOGRAD > MINHEN (avion)
Do Minhena iz glavnog grada Srbije direktan let ima Lufthansa, gde se povratne karte mogu naći već od 120 evra. Od aerodroma u Minhenu do grada saobraćaju dve linije gradske železnice S1 i S8, gde je cena karte 11.60 evra u jednom smeru. Mapu gradske železnice, svih linija metroa možete pogledati ovde. Za cene prevoza po gradu i kako doći sa jednog kraja na drugi možete koristiti ovaj sajt. Taksi od terminala do centra grada košta oko 50 evra. Autobus na istoj ruti košta 11 evra u jednom smeru, ili 18 evra za povratnu kartu. Transfer autobusom izgleda na prvi mah jeftinije od voza ali nije ukoliko nastavljate svoj put gradskim prevozom, jer autobuska karta ne važi ukoliko presedate na metro i druge linije železnice.

BEOGRAD > BUDIMPEŠTA > MINHEN (kopnom)
Ukoliko imate vremena i volite vozove, iz Beograda (Novog Sada i ostalih gradova) se može stići do Minhena sa presedanjem u Budimpešti. Cena povratne karte na prvoj deonici je 26 evra (8 sati puta), dok je od glavnog grada Madjarske do krajnje destinacije cena od 58 evra naviše (rezervisati što ranije, najranije 90 dana pre puta) i put traje 7 sati.
Autobusom do Minhena iz Beograda i ostalih gradova možete kompanijom Panonija, gde povratna karta košta oko 100 evra. Ukoliko su vam blizu Vinkovci u HR, postoje jeftine karte za Minhen autobusom preko kompanije Črnja Tours, 38 evra povratna. Možete je kupiti i preko sajta GetByBus. Od Beograda do Vinkovaca možete vozom koji putuje za Zagreb.

Posted on

Kako do Pariza?

BEOGRAD > PARIZ / AVIONOM

WizzAir ima letove već od 85 evra za povratnu kartu (uračunate takse, mali ručni prtljag, tj. ranac. Za manji i veći kofer se doplaćuje). Leti od Beograda do aerodroma “Beauvais” koji je od Pariza udaljen 85 kilometara. Transfer od aerodroma do grada se može ostvariti autobusom ili taksije. Put autobusom traje 75 minuta i košta 17 evra u jednom smeru ili 15.90 evra ukoliko kupite kartu oniline. Povratna od 29 evra. U samom gradu, mesto sa kojeg kreće i gde stiže ovaj autobus je Porte Maillot. Ukupno: od 114 evra.
AirSerbia ima direktan let do Pariza, aerodrom “Charles de Gaulle” po ceni za povratnu kartu obično od 200 evra naviše. Sa ovog aerodroma do grada se stiže mnogo lakše i brže jer je bliži. Vozom (linija B3) se stiže za pola sata, po ceni od 11.40 evra za jedan smer. Autobusi saobraćaju do stanice Opera Garnier u Parizu po ceni od 12.50 evra po smeru. Taksi do grada košta izmedju 50 i 60 evra u zavisnosti od gužve. Ukupno: od 223 evra.
Lufthansa i Austrian, lete do Pariza sa kratkim presedanjima u Beču, Minhenu ili Frankfurtu već po ceni od 160 evra za povratnu kartu (uključene takse). Obe kompanije lete do istog aerodroma kao i AirSerbia, te je transfer do grada još 22.80 evra vozom u oba smera. Linija B3. Ukupno: od 183 evra.

Diznilend
Ukoliko idete direktno u Diznilend, sa aerodroma Charles de Gaulle postoji direktni autobus ispred terminala koji vozi do zabavnog parka i hotela. Cena u jednom smeru je 23 evra. Taksi do Diznilenda je oko 60 do 80 evra.

TEMIŠVAR > PARIZ
Iz Temišvara (Rumunija) do glavnog grada Francuske leti WizzAir takodje, ponekad sa nižim cenama nego iz Beograda, tako da uvek proverite i tu opciju. Povratne karte se kreću obično od 60 evra naviše (uračunate takse i mali kabinski prtljag – ranac). Dolazni aerodrom je takodje Beauvais. Transfer od Beograda do Temišvara košta 15 evra u jednom smeru, iz Novog Sada 20 evra, preko agencije Gea. Ukupno: od 119 evra.

SRBIJA > PARIZ / AUTOBUSOM
Iz Beograda ali i ostalih gradova u Srbiji postoji autobuska linija za Pariz. Cene povratnih karata se kreću oko 150 evra.

Možete me pratiti ali i pitati za dodatne informacije na instagramu.

Posted on

Divčibare

Šta videti na Divčibarama?

Divčibare je poznato planinsko mesto na planini Maljen, nedaleko od Valjeva, ne mnogo dalje od Beograda. Na nešto više od dva sata vožnje od glavnog grada, stiže se u ovo lepo, šumovito mesto. Oktobar mesec, nema mnogo turista, vreme kišovito ali očekujemo sunce naredna tri dana. Padao je i sneg na momente, za mene prvi ove godine. Smešteni smo nedaleko od centra, u apartmanu “Triangl“, moderan, jako dobro opremljen, čist, za svaku preporuku.

Za četiri dana smo obišli nekoliko vrhova, vidikovaca, dva restorana, vodopad, šume, potoke, livade. Sve što sam obišao, preporučujem i vama, tako da vatajte beleške. Prvog dana smo se odmah po dolasku bacili na šetnju, krenuli smo ka vidikovcu Paljba, koji se nalazi na samom putu ka Valjevu, uz magistralu. Do njega je potrebno nekih pola sata do 40 minuta šetnje. Uspon nije težak, sve vreme se ide asfaltnim putem, nažalost. Na samom vrhu postoji pečurka za sedenje, ograda i plato sa kojeg možete fotkati prostranstvo. Mislim da pogled puca ka Mionici i Kosjeriću. Vidikovac nažalost nije baš najčistiji, što je produkt nemara, kako ljudi koji ovde svraćaju tako i lokalne komunalne koja nije postavila nijednu kantu za smeće. Generalno, jako su retke kante za smeće na celom potezu Divčibara, što naravno nije opravdanje đilkošima da prljaju i mrljaju.

Nakon pauze i uživanja na Paljbi, možete se zaputiti kao i mi na vrh Golubac, koji je od vidikovca udaljen pa recimo još nekih pola sata. Krećete putem nazad ka centru, da bi se u jednom momentu isključili levo ka brdu. Golubac je jasno vidljiv s obzirom da se na vrhu nalaze dve ogromne telekomunikacione antene. Mi se nismo sve vreme držali puta, umorni od asfalta skrenuli smo u šumu levo, te relativno utabanom stazicom nastavili put. Daleko lepši doživljaj od pozdravljanja lokalnih auspuha. Ukoliko imate gps, možete se uvek voditi njime, praviti svoje prečice, pronalaziti nove puteve ka zadatoj tački. Na vrhu postoje sto i klupe za odmor, sa predivnim pogledom na Divčibare. Ova lokacija je daleko čistija, ali  nisam siguran koliko je i bezbedna s obzirom na antene iznad vas. Usput tokom šetnje postoje putokazi ka izvorima nedaleko odavde, te ukoliko imate vremena i snage možete ih obići. Mi nismo, već smo se laganim hodom po ogoljenim brežuljcima uputili ka apartmanu, te dalje ka traženju mesta za ručak/večeru. Gladni kao vukovi, kojih ovde izgleda nema.

U samom centru Divčibara postoji nekoliko restorana/kafanica, mi smo se gladni odlučili za prvi na koji smo naišli, kasnije shvativši da smo imali sreće. Restoran “Beli Bor” se nalazi u samom središtu, preko puta crkve, pored početne tačke za sve obilaske i staze za šetanje. Restoran je pomalo starijeg kova, sa kariranim stolnjacima, ljubaznim konobarom, ukusnom hranom. Nismo ih menjali sva tri dana koliko smo bili ovde, tako da mogu reći da preporučujem mesto ukoliko ste gladni, a posle ovakvih šetnji teško da to nećete biti. Po povratku u apartman smo uživali u kartama, slagalici, Netfliksu, slatkišima.

Sutradan smo se odlučili za malo veći uspon. Iz centra, kod crkve, krećete putem ka Paljbi, ali se ubrzo isključujete levo ka Crnom vrhu. Izuzetno zanimljiv put kroz šumu, traje oko četrdesetak minuta uspona. Na samom kraju postoje zapravo tri ili četiri vidikovca, koji gledaju na različite strane sveta, svaki interesantan na svoj način. Na jednom od njih, postoji i čuvena ljuljaška, omiljeno mesto za fotografisanje na planini Maljen. Ovde smo proveli sigurno nekih pola sata, ako ne i više, uživajući u vazduhu, pogledu, priči i snikersima koje smo poneli da se okrepimo. Svakako preporučujem da ponesete sa sobom vodu i neke čokoladice, jer Lidla ovde nema. Put ka Crnom vrhu i dalje prema Velikim plećima (sledeća destinacija) je mnogo bolje označen i markiran od puta ka Paljbi i Golupcu. Ukoliko nastavite dalje od ljuljaške, prema ski stazi, put vodi ka sledećem usponu i vrhu Velika Pleća, meni omiljenom pogledu koji ostavlja bez daha. Ne, nije to bio samo rezultat umora i uspona. Na putu izmedju ova dva vrha, prolazite pored živopisnih seoskih kućica, kroz šumu i nekoliko pašnjaka. Negde na pola puta, na samom usponu ka cilju, nailazite na drvo koje svojim oblikom mami da zajedno okinete neku fotografiju, selfi ili fotku sa njega. Sa Velikih pleća, nakon uživanja u prostranstvu koji on nudi, vraćate se istim putem nazad ka Crnom, do nekih pola puta, kada možete skrenuti desno kroz gustu šumu, nizbrdo, sve do živopisnih potoka  Bela Kamenica i Čalačkog. Kutak je toliko skriven i zelen da imate utisak da ste u totalnoj divljini, a ne na samo nekih 10 minuta od ski staze i naseljenog mesta. Zvuk potoka i šume najbolje odmara. Za ovaj potez će vam biti potrebno par sati, ali zaista vredi svaki minut proveden u ovoj božanstvenoj prirodi i svemu što nudi. Dan smo zavšili ponovo u restoranu Beli Bor, igranju karata, slušanju muzike, toplim radijatorima, Netfliksu. Odmarali smo mišiće za sutrašnji dan i najzahtevniji put do vodopada.

Treći dan je rezervisan za vodopad Skakalo, do kog možete doći peške uz magistralu koja ide prema Mionici. Nakon nekih 40 minuta šetnje, sa blažim usponima, skrećete sa puta desno, strmim šumskim puteljkom ka ponoru. Postoji tabla sa oznakom za skretanje. Ova deonica se ne preporučuje baš svima zbog zahtevnosti, potrebno je biti u dobroj obući, oprezan i relativno pripremljen na silazak i kasniji uspon, naročito jer ume biti klizavo i puno lišća. Put je svakako odlično markiran i ne možete zalutati, a već od magistrale žubor vode će vas voditi ka cilju. Sam vodopad je prelep, iz par delova, visok oko 30 metara. Možete mu prići sa nekoliko strana, popeti se na stene (što je posebno zahtevnije i može biti jako klizavo), prići mu bliže ili posmatrati magiju iz podnožja. Fotkati se mora iz više uglova jer je teško uhvatiti celinu u jednom kadru. Povratak, uspon, bez vazduha, bol u nogama, ponovo isti restoran, ali različita hrana. Bio je to jedan dan za pamćenje, najnaporniji ali najuzbudljiviji.

Četvrtog dana možete obići vrhove Kraljev sto, koji je zapravo i najviši vrh ali mi nismo imali snage da ga posetimo po planu. Nalazi se na pola puta od Divčibara do vodopada Skakalo. Takodje, u tom danu, zajedno sa njim, možete se popeti i na Ljuti krš, koji takodje izgleda na fotografijama jako zanimljivo. Postoje putokazi i markeri za oba ova vrha. Možda smo trebali to da ostavimo za četvrti dan, ali smo se umesto toga zaputili ka planini Suvobor i Rajcu, poznatom po čuvenoj kosidbi. I po jakom vetru – kasnije shvatamo. Ipak su šumovite planine mnogo lakše i živopisnije za osvajanje. Ukoliko se nadjemo ponovo u ovim krajevima, zasigurno ćemo overiti i ta dva spomenuta špica. Do tada, vratismo se u ovaj veliki, lepi, prljavi Beograd. Čuvajte prirodu, vraća troduplo.

pratite me na instagramu.
#jerdomovinajesvet