Momenti: Proleće

Puškar je prvo što smo ugledali nakon šesnaest sati provedenih u vozu. Noć pre toga jurismo miša po njudelhijskom hotelu. Kažu menadžer je. Puškar u pustinji. Mesto odakle je potekla ljubav prema Indiji. Trenutak kada smo shvatili da se poznajemo svetlosnu godinu, a po kazaljkama tek nepuna dva dana. Ti šareni ljudi, svako sa svojom mukom i najvećim vrlinama. Sunce je sijalo u boji peska, baš onog koga smo iskašljavali, vadili iz pupka, očiju, tresli iz patika. Nego, da se vratimo na početak. Zavoleli smo se. Vožnja vozom. Recimo ona iskustva koja jedva preživite ali mazohistički obožavate. Drugom prilikom. Moram vam reći da hoteli u Indiji nisu baš ono što inače očekujete, niti restorani, ulica. Nisu ni komšije. Srećom, zabrinutost ovde traje nekoliko sekundi, sve dok vas neko ne pogodi obojenim puderom u lice. Plavom i zelenom. Ljubičastom i pink. Ne postoji isto biće u ovoj gužvi. Ne postoji isto biće na ovom svetu.

Holi festival, početak proleća. Nisam ni slutio da je ujedno i početak unutrašnje promene ka kojoj svi težimo, ali smo obično lenji da je pokrenemo. Nisam je zvao, sama je došla. Ne preterujem, putovanja inače menjaju karakter, ali Indija mi je opalila šamar. I ostadoh nasmejan. Posavetovali su nas da obučemo ono što nam je najmanje drago. Jeftino. Jer se neće oprati. Beše tako. Naoružani osmesima, niko od nas nije bio siguran šta nas čeka. Bojažljivo zakoračismo na ulicu. Osluškujemo viku, nekakav akumulator na izdisaju, golubove u letu. Vrše nuždu nad jezerom. Krava sa zelenim rogom nas na trenutak pogleda. Nebitni smo joj, te nastavi da jede plastičnu čašu. U ruci čvrsto držim kesu sa bojama, spreman za napad. Na očima cvikeri, posmatramo jedni drugima trošne zgrade u odrazu. Zvučnici su sve moćniji, uzbuđenje raste kako se približavamo trgu, centru zbivanja. Iza ugla prvo ode čelo, rame i leva ruka. Te desna patika i leva šiška. Uskačemo u masu dok svaki atom u meni eksplodira. Mirisi, dodiri, borba za vazduh, borba za vid, muzika, nekontrolisani skokovi u ritmu svega što nas je obuzelo.

Napravih pauzu u pisanju i odradih svoj prvi čas joge. Slučajnost. Taj dan je, mogu vam reći, još bolji kada ga zamišljah u slou moušunu.

Sećam se tih zidova, krovova sa kojih je letela boja, balkona bez ograde, klima uređaja, traka i zastavica obojenih u život. Svih tih osmeha. Tokom festivala nestaju kaste, društvene podele, godine i boja kože. Ako pitate Indusa – crvena je ljubav i plodnost, žuta je prirodni lek kurkuma, zelena je proleće a plava je Krišna. Ako pitate mene – rezerviši kartu za mart. Ili kako se već pogode mesečevi ciklusi.

2 Replies to “Momenti: Proleće”

  1. Na trenutak sam osetila da sam tamo- tvoj čas joge me je vratio u realnost. ✨‍♀️

    Hvala ti što si podelio svoje iskustvo! Znam gde ću sledećeg marta!

    1. Plastičnost opisa uvlači u sve te boje….posebno emocije. Isprovocirana želja za putovanjem.
      Inače šiške najljepše stoje kad nemate kose.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *