Divčibare

Šta videti na Divčibarama?

Divčibare je poznato planinsko mesto na planini Maljen, nedaleko od Valjeva, ne mnogo dalje od Beograda. Na nešto više od dva sata vožnje od glavnog grada, stiže se u ovo lepo, šumovito mesto. Oktobar mesec, nema mnogo turista, vreme kišovito ali očekujemo sunce naredna tri dana. Padao je i sneg na momente, za mene prvi ove godine. Smešteni smo nedaleko od centra, u apartmanu “Triangl“, moderan, jako dobro opremljen, čist, za svaku preporuku.

Za četiri dana smo obišli nekoliko vrhova, vidikovaca, dva restorana, vodopad, šume, potoke, livade. Sve što sam obišao, preporučujem i vama, tako da vatajte beleške. Prvog dana smo se odmah po dolasku bacili na šetnju, krenuli smo ka vidikovcu Paljba, koji se nalazi na samom putu ka Valjevu, uz magistralu. Do njega je potrebno nekih pola sata do 40 minuta šetnje. Uspon nije težak, sve vreme se ide asfaltnim putem, nažalost. Na samom vrhu postoji pečurka za sedenje, ograda i plato sa kojeg možete fotkati prostranstvo. Mislim da pogled puca ka Mionici i Kosjeriću. Vidikovac nažalost nije baš najčistiji, što je produkt nemara, kako ljudi koji ovde svraćaju tako i lokalne komunalne koja nije postavila nijednu kantu za smeće. Generalno, jako su retke kante za smeće na celom potezu Divčibara, što naravno nije opravdanje đilkošima da prljaju i mrljaju.

Nakon pauze i uživanja na Paljbi, možete se zaputiti kao i mi na vrh Golubac, koji je od vidikovca udaljen pa recimo još nekih pola sata. Krećete putem nazad ka centru, da bi se u jednom momentu isključili levo ka brdu. Golubac je jasno vidljiv s obzirom da se na vrhu nalaze dve ogromne telekomunikacione antene. Mi se nismo sve vreme držali puta, umorni od asfalta skrenuli smo u šumu levo, te relativno utabanom stazicom nastavili put. Daleko lepši doživljaj od pozdravljanja lokalnih auspuha. Ukoliko imate gps, možete se uvek voditi njime, praviti svoje prečice, pronalaziti nove puteve ka zadatoj tački. Na vrhu postoje sto i klupe za odmor, sa predivnim pogledom na Divčibare. Ova lokacija je daleko čistija, ali  nisam siguran koliko je i bezbedna s obzirom na antene iznad vas. Usput tokom šetnje postoje putokazi ka izvorima nedaleko odavde, te ukoliko imate vremena i snage možete ih obići. Mi nismo, već smo se laganim hodom po ogoljenim brežuljcima uputili ka apartmanu, te dalje ka traženju mesta za ručak/večeru. Gladni kao vukovi, kojih ovde izgleda nema.

U samom centru Divčibara postoji nekoliko restorana/kafanica, mi smo se gladni odlučili za prvi na koji smo naišli, kasnije shvativši da smo imali sreće. Restoran “Beli Bor” se nalazi u samom središtu, preko puta crkve, pored početne tačke za sve obilaske i staze za šetanje. Restoran je pomalo starijeg kova, sa kariranim stolnjacima, ljubaznim konobarom, ukusnom hranom. Nismo ih menjali sva tri dana koliko smo bili ovde, tako da mogu reći da preporučujem mesto ukoliko ste gladni, a posle ovakvih šetnji teško da to nećete biti. Po povratku u apartman smo uživali u kartama, slagalici, Netfliksu, slatkišima.

Sutradan smo se odlučili za malo veći uspon. Iz centra, kod crkve, krećete putem ka Paljbi, ali se ubrzo isključujete levo ka Crnom vrhu. Izuzetno zanimljiv put kroz šumu, traje oko četrdesetak minuta uspona. Na samom kraju postoje zapravo tri ili četiri vidikovca, koji gledaju na različite strane sveta, svaki interesantan na svoj način. Na jednom od njih, postoji i čuvena ljuljaška, omiljeno mesto za fotografisanje na planini Maljen. Ovde smo proveli sigurno nekih pola sata, ako ne i više, uživajući u vazduhu, pogledu, priči i snikersima koje smo poneli da se okrepimo. Svakako preporučujem da ponesete sa sobom vodu i neke čokoladice, jer Lidla ovde nema. Put ka Crnom vrhu i dalje prema Velikim plećima (sledeća destinacija) je mnogo bolje označen i markiran od puta ka Paljbi i Golupcu. Ukoliko nastavite dalje od ljuljaške, prema ski stazi, put vodi ka sledećem usponu i vrhu Velika Pleća, meni omiljenom pogledu koji ostavlja bez daha. Ne, nije to bio samo rezultat umora i uspona. Na putu izmedju ova dva vrha, prolazite pored živopisnih seoskih kućica, kroz šumu i nekoliko pašnjaka. Negde na pola puta, na samom usponu ka cilju, nailazite na drvo koje svojim oblikom mami da zajedno okinete neku fotografiju, selfi ili fotku sa njega. Sa Velikih pleća, nakon uživanja u prostranstvu koji on nudi, vraćate se istim putem nazad ka Crnom, do nekih pola puta, kada možete skrenuti desno kroz gustu šumu, nizbrdo, sve do živopisnih potoka  Bela Kamenica i Čalačkog. Kutak je toliko skriven i zelen da imate utisak da ste u totalnoj divljini, a ne na samo nekih 10 minuta od ski staze i naseljenog mesta. Zvuk potoka i šume najbolje odmara. Za ovaj potez će vam biti potrebno par sati, ali zaista vredi svaki minut proveden u ovoj božanstvenoj prirodi i svemu što nudi. Dan smo zavšili ponovo u restoranu Beli Bor, igranju karata, slušanju muzike, toplim radijatorima, Netfliksu. Odmarali smo mišiće za sutrašnji dan i najzahtevniji put do vodopada.

Treći dan je rezervisan za vodopad Skakalo, do kog možete doći peške uz magistralu koja ide prema Mionici. Nakon nekih 40 minuta šetnje, sa blažim usponima, skrećete sa puta desno, strmim šumskim puteljkom ka ponoru. Postoji tabla sa oznakom za skretanje. Ova deonica se ne preporučuje baš svima zbog zahtevnosti, potrebno je biti u dobroj obući, oprezan i relativno pripremljen na silazak i kasniji uspon, naročito jer ume biti klizavo i puno lišća. Put je svakako odlično markiran i ne možete zalutati, a već od magistrale žubor vode će vas voditi ka cilju. Sam vodopad je prelep, iz par delova, visok oko 30 metara. Možete mu prići sa nekoliko strana, popeti se na stene (što je posebno zahtevnije i može biti jako klizavo), prići mu bliže ili posmatrati magiju iz podnožja. Fotkati se mora iz više uglova jer je teško uhvatiti celinu u jednom kadru. Povratak, uspon, bez vazduha, bol u nogama, ponovo isti restoran, ali različita hrana. Bio je to jedan dan za pamćenje, najnaporniji ali najuzbudljiviji.

Četvrtog dana možete obići vrhove Kraljev sto, koji je zapravo i najviši vrh ali mi nismo imali snage da ga posetimo po planu. Nalazi se na pola puta od Divčibara do vodopada Skakalo. Takodje, u tom danu, zajedno sa njim, možete se popeti i na Ljuti krš, koji takodje izgleda na fotografijama jako zanimljivo. Postoje putokazi i markeri za oba ova vrha. Možda smo trebali to da ostavimo za četvrti dan, ali smo se umesto toga zaputili ka planini Suvobor i Rajcu, poznatom po čuvenoj kosidbi. I po jakom vetru – kasnije shvatamo. Ipak su šumovite planine mnogo lakše i živopisnije za osvajanje. Ukoliko se nadjemo ponovo u ovim krajevima, zasigurno ćemo overiti i ta dva spomenuta špica. Do tada, vratismo se u ovaj veliki, lepi, prljavi Beograd. Čuvajte prirodu, vraća troduplo.

pratite me na instagramu.
#jerdomovinajesvet

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *