MOMENTI: Vrag u odrazu

Pre svega sam razmišljao da li zaista volim planine više od mora, obrnuto ili je zločin porediti ih. Ne volim ono – sve je to super ali more je more. Osoliš guzu, plivaš, gnjuriš, prskaš, šetaš go, vadiš pesak iz usoljene. Spiraš so. Ne volim tu iritantnu so po telu, masne prste, lignje na žaru. Od pamtiveka sam zaljubljen u velike prozore, ali stakleni zid mi je novi fetiš i nakostrešene dlake na rukama. Kao mačka smećarka dve sekunde pošto će izmlatiti Džekija iz kraja. Neki ga zovu i Žuća jer je crn. Izabraću noći tokom kojih tražim sazvežđa u oblicima koji meni znače, jutra sa izmaglicom kada se sunce promalja, živeo bih zauvek taj trenutak. Zbog čega je sunce baš vraški uporno u osvajanju neba, nikada mi neće biti jasno. Jasno je da sam se u drvene planinske kuće zaljubio. Ova naša sinonim je za oštar vazduh, prostrana polja i borove šume. Zaista vam ne mogu opisati prirodu ovog kraja i neću se potruditi. Zatečeni, otvorenih vilica polurazumljivo smo ponavljali da planeta Zemlja ovo nije. Dok smo sedeli iznad Vražjeg jezera bio sam obuzet i odsutan, crveni krilati konj zlih obrva pokazao mi je dimenzije koje se sa dosadašnjim ne graniče. Moje omiljeno mesto u Crnoj Gori. Proplanak sa tim ljudima, ukusnim vazduhom, strahovima od vukova, mesečinom koja se urezala u nabrajanju ovaca svake večeri. Tri, četiri, pet, mesec, sto četrdeset dva, najlepši je u svom punom obliku. Vidim pore, na njemu i u sebi. Jezero je pod nama bilo sve mračnije u kojem su se dubine prelamale. Krave su odavno sa pašnjaka pobegle u od kamena satkane štale. Zvonik na crkvici ćutao je, mogli smo mu videti samo senku. Jedan stariji par šetao je svoj, vidi se, ustaljeni krug obasjan farovima parkiranog automobila. Odavno nisam doživeo roman. Ukoliko budete pisali svoj, želim bar najsporedniju ulogu; biću stena ili žbun, ćutaću.

Klopali smo dobro, znali gde je Valjevo, dobili popust za ulaz u park, pratili krišom rezultate izbora. Niti mi je danas jasno ko je tu šta dobio. Uvek je tako. Durmitor je planina, zaista to jeste. Nije brdo, nije proplanak, nije betonom posuti Zlatibor. Planina je. Mešavina Norveške, Škotske, Irske i svemira. Ne volim uostalom ni izjavu – ovo kao da nije kod nas. Oko Crnog jezera možete napraviti dobar krug, posmatrati kako su dva, s vremena na vreme spojena jezera različitih boja, četinari različitih nijansi zelene. Okupati se u manjem, u strahu da se planinska gromada iznad vas ne obruši i uništi trenutak. Smeha, dok pokušavate savladati glinu koja halapljivo guta od uspona umorne noge. Nije bez razloga kupanje u jezeru na vlastitu odgovornost. Ne birnite, preuveličavam, kupajte se, zdravo je.

Koliko je zdravo da leškarim kraj prozora ovde, glumim da čitam, a razmišljam o svemu ovome, plus da li ćemo svi na kraju završiti u Zadruzi jer od piskaranja leba nema? Živi li ovaj Ju Nesbe od piskaranja ili maklja tamo neku norvešku Miljanu Kulić? Uništih priču dok si rekao keks. Neka vam, tako i sebi ruiniram svaki nalet lepog. Još uvek sam zaljubljen u ovaj stakleni zid, gde se pogled pruža dokle su oko i um u stanju doseći. To nam treba. Ne zidovima.

Momenti: Čokoladni witraž.

Krakov je grad mladih, a mi smo po par godina manje imali. Imali slobodnog vremena i belog punta, koji me nikada nije izneverio. Recimo, bio je prijatelj. Prošli smo zajedno i blatnjava brda, brze ceste evropske. Drugi prijatelj, Maja (ona nije automobil) i ja smo imali sreću da upoznamo lokalce i pre nego što smo kročili na poljsko tlo. Da odsedamo kod Krakovljanina, koji nas je ugostio u svojoj vili na kraju mračne ulice. Tako nekako kreću horor filmovi, čekali smo ispred visoke ograde da se otvori. Staklene kružne stepenice vodile su do trećeg sprata gde smo živeli ta tri dana. Sedeli smo na crvenom skupocenom tabureu i smišljali plan za beg ukoliko otkrijemo da nam je domaćin ubica lepih ljudi. Da li ste čuli za “couchsurfing“, platformu gde možete besplatno noćiti kod lokalaca ali i iste ugostiti u svom gradu? Ne brinite, sigurna je, Krakovljanin je bio car koji snima jutjub klipove o svojim avanturama, a roditelji su mu nekakvi buržuji. Moguće i ubice lepih ljudi, nismo ih videli. Kuća je bila prevelika za naš susret. Sećam se samo jedne noći kada sam hteo biti ekstremno tih dok sam išao ka kupatilu. Naravno, u svom tom trudu ispustio sam gel za tuširanje na to isto stakleno stepenište. Valjkasta tubica održala je koncert do prizemlja dok sam ja na umu imao samo jedno: ako ovo preživim, roditelji mu sigurno idu na jogu smeha. Vidi kako se smejem. Ipak, u svome domu nisam imao tako nesnosne goste kao što sam to bio ja. Da li ste čuli za blablacar? Aplikaciju gde možete deliti prevoz, te za malo para putovati ili podeliti svoje troškove?

Sedeli smo u jevrejskoj četvrti i ispijali čaj iz keramičkih šolja koje verovatno ne datiraju iz vremena rata. Prelistavali naslove knjiga. Preko puta nas, na podu je sedelo nekoliko bosih i mladih Poljaka. Ispijali su čaj. Razgovarali smo kako je možda bilo bolje da smo posetu Aušvicu ostavili za kraj putovanja. Borili smo se sa mračnim utiscima. Tražili zvezdano nebo. Pokušavali da uživamo u prastarim ulicama i studentariji. Zaista je pregršt tih mladih ljudi u ovom gradu, koji po kiši i dok vetar nosi miris krompira tumaraju kaldrmom.
Ček, idemo ispočetka.

Putovali smo od Beograda sa dve Poljakinje, pronašle su nas preko pomenute aplikacije, fino smo podelili troškove goriva, ubili vreme, postali drugari. Jedna od njih, Agnješka, borac za ljudska prava, pokazala nam je grad. Gde se u njemu sve moglo jesti, piti, đuskati, parkirati i prošetati. Prva stanica mi je uvek čokolada. Zaseli smo i naručili kroasan sa čokoladom, toplu čokoladu za piti i čokoladu za dezert. Docnije, ručak prvi, pa drugi, pićance, jeftini restorani. Ulična hrana. Za večeru sam grickao zapiekanku kraj požutelog haustora koji nije smrdeo na urin, posmatrao ljude vidno ponosne na svoj grad. U Krakovu smo isključivo jeli. Malo šetali. Uživali u starudiji. Kakav je to samo kontrast na ulicama, neizborana lica protiv trošnih zgrada. Uživao sam u ovom gradu na neki drugačiji način no inače. Koracima. Nismo se mnogo bazirali na specifične atrakcije, već smo samo lutali prolazima. Mozak je bio odsutan. Problem kod opijenih putovanja je da se ne sećate mnogo toga. Ali opet, sve ostalo držite u srcu. Imam utisak da sam Krakov osetio, ali nedovoljno video. Morao bih mu se vratiti. Gde li su Agneška i Dawid?

Momenti: Ruine

Kada saberete dva psa, četiri, recimo, prespavane noći i dva godišnja doba za to vreme, rezultat je osmoro nas koji smo pobili sve teorije slučajnosti. Aleksinac pamtim po najboljem pogledu u gradu, sa balkona kuće koju nam je tetka poklonila na par dana. Nije joj bilo dovoljno te je za nas pripremila i picu, princes krofne, koh. Nisam ga jeo godinama, prisetih se detinjstva i zelene plastične činije iz koje je često virio. Sa puno mleka. Kafu ne pijem, ali njih petoro po pet šoljica dnevno. Deminutiv je zapravo greška. Sudeći po željama, mnoge se ostvaruju. Na tom brdu iznad praznog grada, ponovo sam osetio kako je kada nisi zatvoren u četiri zida.

Izreka “nije bitno gde ste, već s kim ste” odvela nas je nekih dvesta kilometara od Beograda, u pusti, nespretno docrtani, kišoviti Aleksinac. Da ga temeljno obiđemo sprečavali su nas naizmenično virus i kiša. Razjareno plavetnilo organa reda. Nered je plodno tlo za ideje koje ponovo naviru. Želeli smo mnogo, dobili smo. Zapravo, ne to mnogo. Drugo mnogo. U pauzama smeha ugrabili smo trenutke dok su tamni oblaci kao pekinezeri samo kevtali, ujedali nisu. Utisak je da ove ulice, reka, mostovi, te zgrade i parkovi imaju dosta potencijala koji se za sada koristi na kapljice. Centralna pešačka ulica, sređena je, popločana i oplemenjena šarmantnim drvoredom. Iako teča strinine tetke lokalnog vezira verovatno radi na proizvodnji kanti za smeće, te su ih posadili u beton na svakih metar i po, koliko je dovoljno da prosečan Srbin zaboravi za šta one služe. Pardon maj frenš. Brojanje me je omelo u razgledanju fasada, taman kada je prestalo, naleteo sam na crkvu Svetog Nikole iz 1837. Okružena je školom, zgradom opštine, sudom, drvećem, čineći jako zanimmljiv kutak ovog grada, meni najdraži. Dok sam ispod metalne pečurke čekao autobus koji nikada neće doći razmišljao sam kako bih eventualno dodao po neku boju. Još koje drvo. Nastavili smo ka Moravici, znate onu rečicu iz Sokobanje? Ta hladna gospođetina. Kad ono, bum! Napuštene zgrade, silos, fabrike, može li lepše, može li bolje? Ne krijem oduševljenje takvim lokacijama, gde naviru ideje za fotkanje, uredjenje, transformaciju. Gde pod nogama puckaju ostaci cigala, stakla i poločica, razbijeni prozori iscrtavaju svetlost po popucalim zidovima. Na tom mestu nastao je ovaj momenat, gde svi još uvek nedovoljno upoznati poziramo u nepoznatom. Neko će već kupiti taj silos, zeleni krov ofarbati u žuto a ovaj ram pretvoriti u izlog.

Od prirode smo ugrabili jedino čuveni park Brđanku. Čuveni jer ja tako kažem. Nismo uspeli da overimo Soko grad, vodopad Ripaljku ili manastir Jermenčić. Zamenjeni su palačinkama sa linoladom i seckanim lešnicima koje je Cakana pripremala dok smo mi posmatrali kišu razmenjujući reči. Prethodno je sastavila spisak želja, moje izgrešila. Opraštam i volim. Maja joj je bila šegrt pomagač, na prinudnom radu. Neša je istezao svoje telo i želju za ljudima. Miloš pričao o ovcama u Argentini. Đole želeo da ih pojede. Anja je uz špricer u ruci zauzimala domene i nazive na instagramu. Deni prepričavao prošlost i sadašnjost.

Smeh.
Ja sam tim osmehom bojio ruine.

Momenti: Carska loža

Obično su mi fotografije koje nisu idealne, one najdraže. Put u Japan je svakako iskustvo koje je izgradilo, nadogradilo, pregradilo. Nešto kao nadzidavanja po Vračaru, nisam spreman ali rokaj. Postoje putovanja koja ti napune baterije, i ona koja su zaslužna za sve unutrašnje promene. Sa ovom porodicom u njihovoj kući proveo sam nekoliko dana u Osaki. Doručkovali smo i ručali zajedno, šetali po kiši, hranili srne, prali zube njihovom psiću, gledali vesti na japanskom. Drali se na političare, spavali na futonu. Zajedno smo putovali po okolnim mestima, pokazali su mi drevni Kjoto, sinonim za Japan, Naru, ali i svoj grad. Oblakodere i šume bambusa. Uživali smo u pričama iako se uglavnom nismo razumeli. U Japanu sam shvatio da jezik osmeha zaista svi govore, da kada zaista osećaš ono što želiš da kažeš, nisu potrebne reči.

Najviše vremena smo provodili u trpezariji, ispred mene se nalazilo stotine činijica sa raznovrsnom hranom. Pratio sam njihove pokrete i metode konzumiranja, bilo je raznih. Kao i uvek, smejali smo se. Kolač sa sirom bio je svakodnevna poslastica, sećam se tog mirisa kojim je zarobljen ceo kvart oko poslastičarnice ispred koje smo čekali u redu. Bio je to ritual japanski, kolač pod ruku i pravac u podzemnu. Na istom tom stolu sortirali su brdo slatkiša koje sam im donevši iz Srbije izručio iz torbe. Da sam ih upoznao ranije, doneo bih im celu fabriku.

Aki. Na fotografiji desno. Upoznali smo se u Beogradu, radila je u našem gradu, smatrala ga svojim. Toliko, da je plakala kao kiša kada je po završetku ugovora morala da se vrati natrag u Japan. Sećam se trenutka kada smo u razgovoru dogovorili moj dolazak kod njih. Nisam siguran da sam te noći spavao. Razglasila je svim svojim komšijama da dolazim. Stiže prijatelj iz Evrope. Zaista nemate predstavu šta za njih to znači, i koliko su samo bili oduševljeni mojim prisustvom. Ispričaću vam prvom prilikom. Nisam bio siguran šta da očekujem na krajnjem istoku, imao sam tremu kao pred nastup, znojio se od uzbudjenja. Između letova kupao vlažnim maramicama. Osaka. Zamisli. Taj Japan o kojem mnogi sanjaju, tu mi je pod koracima dok tražim izlaz sa gejta. Da li da se rukujem ili samo poklonim. Da li da ih zagrlim i izljubim. Na prvi pogled shvatih, da su kao i ona, fantastični.

Slušao sam priče da su hladni, suzdržani, zatvoreni, ne vole da im budeš gost u kući, teški su za razgovor. Dali su mi sve. Ne sećam se u istoriji svojoj da je ikada neko bio ljubazniji od njih, da mi je ikada neko pružio toliko toga kao gostu. Naravno, ne mislim samo na materijalno. Ima li boljeg načina da se jedna kultura upozna od druženja sa lokalcima? Četiri dana u njihovom domu izgledalo je kao četrdeset. Toliko smo toga jedni o drugima naučili. Da me ubiješ, da sam dobio i četrdeset i prvi dan, ne bih izvalio za šta služe svi oni dugmići na wc šolji.

Hvala vam što ste mi Japan predstavili iz carske lože.