Obično su mi fotografije koje nisu idealne, one najdraže. Put u Japan je svakako iskustvo koje je izgradilo, nadogradilo, pregradilo. Nešto kao nadzidavanja po Vračaru, nisam spreman ali rokaj. Postoje putovanja koja ti napune baterije, i ona koja su zaslužna za sve unutrašnje promene. Sa ovom porodicom u njihovoj kući proveo sam nekoliko dana u Osaki. Doručkovali smo i ručali zajedno, šetali po kiši, hranili srne, prali zube njihovom psiću, gledali vesti na japanskom. Drali se na političare, spavali na futonu. Zajedno smo putovali po okolnim mestima, pokazali su mi drevni Kjoto, sinonim za Japan, Naru, ali i svoj grad. Oblakodere i šume bambusa. Uživali smo u pričama iako se uglavnom nismo razumeli. U Japanu sam shvatio da jezik osmeha zaista svi govore, da kada zaista osećaš ono što želiš da kažeš, nisu potrebne reči.
Najviše vremena smo provodili u trpezariji, ispred mene se nalazilo stotine činijica sa raznovrsnom hranom. Pratio sam njihove pokrete i metode konzumiranja, bilo je raznih. Kao i uvek, smejali smo se. Kolač sa sirom bio je svakodnevna poslastica, sećam se tog mirisa kojim je zarobljen ceo kvart oko poslastičarnice ispred koje smo čekali u redu. Bio je to ritual japanski, kolač pod ruku i pravac u podzemnu. Na istom tom stolu sortirali su brdo slatkiša koje sam im donevši iz Srbije izručio iz torbe. Da sam ih upoznao ranije, doneo bih im celu fabriku.
Aki. Na fotografiji desno. Upoznali smo se u Beogradu, radila je u našem gradu, smatrala ga svojim. Toliko, da je plakala kao kiša kada je po završetku ugovora morala da se vrati natrag u Japan. Sećam se trenutka kada smo u razgovoru dogovorili moj dolazak kod njih. Nisam siguran da sam te noći spavao. Razglasila je svim svojim komšijama da dolazim. Stiže prijatelj iz Evrope. Zaista nemate predstavu šta za njih to znači, i koliko su samo bili oduševljeni mojim prisustvom. Ispričaću vam prvom prilikom. Nisam bio siguran šta da očekujem na krajnjem istoku, imao sam tremu kao pred nastup, znojio se od uzbudjenja. Između letova kupao vlažnim maramicama. Osaka. Zamisli. Taj Japan o kojem mnogi sanjaju, tu mi je pod koracima dok tražim izlaz sa gejta. Da li da se rukujem ili samo poklonim. Da li da ih zagrlim i izljubim. Na prvi pogled shvatih, da su kao i ona, fantastični.
Slušao sam priče da su hladni, suzdržani, zatvoreni, ne vole da im budeš gost u kući, teški su za razgovor. Dali su mi sve. Ne sećam se u istoriji svojoj da je ikada neko bio ljubazniji od njih, da mi je ikada neko pružio toliko toga kao gostu. Naravno, ne mislim samo na materijalno. Ima li boljeg načina da se jedna kultura upozna od druženja sa lokalcima? Četiri dana u njihovom domu izgledalo je kao četrdeset. Toliko smo toga jedni o drugima naučili. Da me ubiješ, da sam dobio i četrdeset i prvi dan, ne bih izvalio za šta služe svi oni dugmići na wc šolji.
Hvala vam što ste mi Japan predstavili iz carske lože.
Fotografijom si potpisao svaku riječ a riječima dokazao da se i fotografijom priča.
Hvala najlepše 🙂 Zaista mi je ta porodica ostavila najdublji utisak o Japanu.