Posts

Posted on

Transsibirska železnica

DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t)

Otvorih oči prvi put, četiri izjutra, nema snega, samo par trošnih zgrada kraj voza prođe. Otvorih oči drugi put, pet izjutra, krenuo sneg, prostranstvo pustinje. Žbun se ne kotrlja, pretežak postade. Da li ste nekada videli kako u pustinji pada sneg? Zatvorih oči kako bih po treći put otvorio, ali prokletstvo, nisam uspeo zaspati. Snežni pokrivač je bivao sve deblji kako smo prilazili glavnom gradu. Nešto nalik srndaćima u daljini, tražili su hranu ispod belog. Iv kaže da su konji, ali odlučih na kraju da su irvasi. Najbajkovitije. Gospođa koja brine o našem vagonu, lepo je podložila grejno telo. Doslovno podložila. Na krajevima vagona postojale su male peći, sa pravom vatrom, spremna kanta uglja stajala je pored. Preslatka devojčica trčala je po koridoru levo desno, dok sam pokušavao da kroz prozor usnimim momke koji po snegu do kolena idu ka školi. Nosili su rančeve, tako znam. Ulan Bator nam je priredio sunce kao dobrodošlicu, visoke betonske zgrade, planine pod snegom. Najgore kod zime u gradovima je bljuzgavica, te štrokave baruštine pod nogama, dok vam se sa krovova sneg otapa na glavu. Znate li još neki naziv za bljuzgavicu? Odmah smo kupili karte za Suhbatar, mesto na granici sa Rusijom. Direktni voz za Ulan Ude ide samo jednom sedmično. Ukoliko želite da obilazite mesta na transsibirskoj ruti, izlazite iz voza kao i mi, morate kombinovati vozove. Direktni idu dosta ređe te ne možete u svakom mestu čekati sedam dana do narednog. Ili možete. Bar kada ste u Mongoliji, u Rusiji vozovi idu dosta češće. Žena iza šalterskog pomalo umazanog stakla bila je divna i preljubazna, pravo osveženje. Isprljao sam nove patike, lepa me je dobrodošlica snašla. Ulan Bator mi je na prvu loptu izgledao sivo i prljavo. Mešavina snega, blata i velikih bara koje smo preskakali, ili nismo uspeli da ih preskočimo. Ljudi na prvu loptu srdačni, takvi su i ostali. 

Nakon što smo ostavili stvari u smeštaju, koji smo jako jeftino platili, uputili smo se na doručak, a odmah zatim ka centru grada nedaleko odatle. Za doručak sam dobio vreli sok od pomorandže, moj prvi kulturološki šok. Đus se služi i pije vruć. Sendvič sa ruskom salatom, koju ne zovu tako. Ogromni gradski trg oivičen je najrazličitijim građevinama, stilski, visinski i što se boja tiče. Ulan Bator je među mlađim gradovima, shodno da su nomadi tek u skorašnjoj istoriji odlučili da se nastane negde za stalno. Grad je menjao svoje mesto nekoliko puta između sedamnaestog i devetnaestog veka, menjao imena, menjao stanovništvo. To se vidi. Iv je tokom svog prethodnog boravka u Mongoliji upoznao, pazite sada – Mongole koji su studirali u Jugoslaviji. Jedan od njih je proveo svoje dvadesete tokom osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, drugi u Sarajevu, treći u Zagrebu. Upoznao sam ih sada i ja, kakva čast i kakva priča. Svi oni još uvek govore srpskohrvatski i to jako dobro. Pevaju na tom jeziku itekako. 

Pre nego smo ih potražili, na glavnom trgu je Iv sreo prodavca magneta, prepoznao ga od prošlog puta, pre godinu dana je po prvi put bio u ovom gradu. Kaže prodavac da Kinezi ništa ne kupuju, samo prevrću očima. Raspričao se simpatični momak. Prodaje magnete, fotografije i forice. Kupio sam par njih za frižider. Uglavnom je prazan te bar nečega da imam u izobilju. Kupim danas i pojedem odmah, to je moj moto. Iv nije mogao da pronađe broj telefona naših bivših studenata, ali je zapamtio gde rade. Tamo smo se i stvorili. Da li poznajete čoveka sa slike? – upitao je Iv. Čovek sa slike sam ja – odgovorio je. Mongolski Jugosloveni su nas odveli na večeru, lokalne specijalitete, pokazali firmu u kojoj rade, a kasnije smo u baš toj firmi, u sobi za zabavu, pevali karaoke i pili. U podrumu firme imaju sobu za zabavu, stoni fudbal, karaoke, pikado, igrice. Upoznali su nas sa svojim prijateljima Srbima i Hrvatima koji žive i rade u Mongoliji. Ima li šta lepše od ovakvih priča na putovanju? Jedna od boljih. Toliko su emocija pokrenuli, na nešto čega nema, a baš tada su emocije najjače. Izranjaju i uranjaju. Nisam ni siguran šta smo jeli, meso i salatu, pecivo sa mesom, ne baš tako ukusno. Specijalitet ove večeri bile su njihove priče, dok su se prisećali Jugoslavije tokom kasnih osamdesetih, svojih dvadesetih, reči nekih pesama. Bolje biti pijan nego star, preplitali su nam se glasovi. Znate li da svake godine prave žurke mongolsko – srpskog prijateljstva? Pored naših pesama koje smo pevušili, upoznali su nas i sa njihovom muzikom. Zahvalićete mi kasnije, sada pustite The Hu – Wolf Totem. Zaigrali su uz ovo, naježih se ponovo. Moćna nacija, koja moć ne prikazuje busanjem u grudi. Staloženi, nasmejani i srdačni. Najveće bogatsvo putovanja je upoznavanje lokalaca, ukoliko sudimo po početku ovog našeg, vreća blaga nam se smeši. Vreću dobre energije koju smo prikupili ovog dana smo sa sobom poneli u smeštaj, negde malo iza ponoći. Kada sam u vezi nečega pod velikim utiskom, nisam siguran da to iskustvo ikada mogu dobro preneti ili opisati. Pogledajte moj instagram reel o njima, možda vam u tome pomogne. Odoh da spavam, uskoro stiže dan peti. Ovaj četvrti je bio za pet. 

Pročitajte ostale delove sa ove rute:
DAN PRVI: Rakija do Tokija
DAN DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.
DAN TREĆI: Vi frends vucici.

Zapratite moj instagram nalog za više vizuelnog sadržaja sa putovanja.
Hvala što čitate!

Posted on

Transsibirska železnica

DAN TREĆI: Vi frends vucici.

Stigli smo u Erenhot koji Kinezi nazivaju drugačije, niti nas je za to briga. Kao i svuda u svetu, po izlasku sa stanice taksisti napadaju u grupama. Čuveni kiseli osmeh kada im oborite cenu. Taksi je jezik koji svi na svetu govore. Taksisti nisu suvo grožđe, grašak su. Nismo imali dovoljno za prvu ponudu, te smo izabrali drugu. Zaista nismo imali, ostalo nam je malo juana, kartice ne primaju, zemlje na poklon nemamo. Kada je nešto dosta jeftinije od ostalih ponuda, znajte da nešto tu ne štima. Po ko zna koji put, mi to nismo znali. Vozikao nas je po gradu i tražio nove žrtve, da popuni sva sedišta i gepek. Imao je dugačkne nokte, mali je bio najduži, kakva fora. Šta li radi sa njima? Vreme je oticalo, niti smo znali kada imamo voz za Ulan Bator, niti da li ga uopšte imamo. Znali smo samo da što pre moramo preći granicu i ući u Mongoliju. Moja nova zemlja. Nakon jednočasovnog vozikanja unaokolo, slušanja treš kineske muzike, naišli smo na bankomat te smo prvobitnu ponudu dali drugom ponuđaču. Ako ne platite na mostu, platite u Višegradu. Ni to našem vozaču nije bilo dosta te je umalo nastala šorka kada smo stigli do stanice sa mongolske strane. Volim šorke, ali ih i ne volim. Em što ne znaju engleski, em se prave i ludi. Obavezno unapred dogovorite sa vozačima sve pojedinosti, fiksnu cenu ali i vreme kada će vas odbaciti do odredišta. Bacite pet za ovaj savet. Dolara. Pretili smo mu, a Kinezi ne vole kada im pretite. Odustanu.

Zamin Ud, mongolski pogranični gradić, napadnut od peska, nabacanih trošnih zgrada i ponegde asfaltiranih ulica. Prvi utisci su da je siromašnije no u Kini, prljavije, napuštenije. Ljudi su sumnjičavi sa snimanjem. Nema kamera na svakoj banderi, niti pilećih nogica. Odahnuh. Zaboravih da vam pomenem granični prelaz, kako smo se proveli. Ukratko – lagano. Kažu da smo frends, a nakon frends ponavljaju nešto “vucici, vucici”. Pretvarao sam se da ne razumem, rekoh hvala. Mongolima nit smo frends niti vucici, ali su nas bez problema pustili. Braća. Nomadi, često se sele sa mesta na mesto. Što znači da razumeju nas putnike koje žulja dupe i ne drži mesto. Niti jedni, niti drugi govore engleski. Pregladni sa mongolske strane, molili smo u improvizovanoj pekari da prime juane za sumnjivi burger. Primili su, a mi smo pojeli taj sumnjivi burger. Ima li popova u vozu? Voz za glavni grad kreće popodne, noćna vožnja, petnaestak sati, spavaća kola. Mongol koji je studirao u Britaniji pomogao nam je da kupimo kartu. Sada vozi kamion, ili ima kamione, nismo razumeli. 

Imamo dosta vremena te smo krenuli u obilazak ovog gradića. Pod nogama se smenjuje pesak i asfalt, poneko smeće. Deca sa dužom kosom igraju lastiš, oni sa kraćom fudbal. Velika statua dinosaurusa stoji na kružnom toku. Ne pokušavam da shvatim. Između zgrada razvučena je žica i na njoj čist veš, provlačimo se ispod. Pesak, oblaci i svetlost stvaraju magičnu konturu na nebu. Uživam na trenutak, kao da sam popio kapućino, koji ne sme posle dvanaest. Na našem vozu piše “Welcome to Mongolia”. Jedan od vagona je najlepši vagon restoran koji sam u životu video, a nisam ih mnogo ni video. Kul Mongol preko puta nas cevči pivo. Sledećeg trenutka nas zove da mu se pridružimo. Turistički je vodič, ima ženu i dvoje dece, žive u Ulan Batoru, švercuje nekakvu robu iz Kine, zove nas da opet dođemo i proputujemo celu državu sa njim, daje nam vizit kartu, zove nas da dovedemo grupu Srba na proputovanje, pozdravlja se i odlazi u drugi kraj voza. Na prvom kraju zatvaram oči, voz još par sekundi izgovara “tdm, tdm”.

Pročitajte ostale delove:
DEO PRVI: Rakija do Tokija
DEO DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.
DEO ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).

Pratite ovu avanturu i putem mog instagram naloga.
*sve priče možete naći u odeljcima “TRANSSIB” na profilu.

Posted on

Transsibirska železnica

DAN DRUGI:
Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo.

Doručkovao sam hleb sa suvim grožđem, nešto malo nakon podneva. Nisam se prebacio na vremensku zonu krajnjeg istoka. Zapad bi im pozavideo na brzim vozovima. Jurcaju kao tinejdžeri po ganglijama, do nekih 350 po času. Zvonilo je. Nakon kratkih peripetija i kupovine nove karte, ukrcao sam se na prvi voz ove životne avanture. Verujem da ćete reći da za svaku govorim da je životna i u pravu ste. Retko, ali jeste. Iv je morao da pazari novu kartu, jer je pogrešio jednu cifru u broju pasoša prilikom onlajn kupovine. Pazite. Korporativni svet striktno kaže da ne možete biti drugi broj, ali tvrdi ipak da ste samo broj. Ne volim. Ne volim ljude koji ne vole vozove, ne volim ni grašak, kinesku hranu i političare. Zbog toga hleb sa suvim grožđem. Nakon dva sata komocije i lepog ponašanja u novom vozu do Hohota, u Starbaksu smo sačekali sledeći. Noćni voz koji će nas od Hohota prebaciti do granice sa Mongolijom. Starbaks, jer ima stabilni internet i osrednju kafu, male sendviče i govore engleski. Zaposleni, ne sendviči. Ispratili smo dve smene, u prvoj pojeli po sendvič, u drugoj po kolač, čisto da ne sedimo za praznim stolom. Iv je popio i osrednju kafu. Kaže moj burazer da Nemci ne umeju napraviti dobru kafu, gde god da je u Berlinu probate. Ali to nije tema dana.

Nažalost, tema dana je da nismo uspeli kupiti karte za spavaća kola u noćnom vozu, već sedišta. Rasprodate su. Sedećemo celu noć i sedeli smo. Horor u malom je trajao osam sati, kao da ste pogledali Titanik uzastopno tri puta. Ko bi to radio sebi? Čak je vagon sa spavaćim kolima bio zaključan, mi iz treće klase nismo mogli da priđemo onima koji su bolje prošli. Dok u glavi brod tone. Bio sam spreman da nekoga iz kupea izbacim i pozovem se na rezoluciju dvanaest četrdeset četiri. Bar nas deca vole, bili smo im zanimljivi te su nam mahali i smeškali se, iako to nije ublažio moj bol u leđima i duši. Verujem da sam do jutra odspavao sve ukupno trideset i šest minuta. Za toliko godina, nije mi teže palo neko putovanje vozom, a volim ih. Isto tako ne volim ljude koji ih ne vole. Voz je izgledao i mirisao kao prošlost. Ofucana svetlo plava presvlaka krasila je sedište, preko nje beli milje sa karnerićima, kakve su bake gajile na debelim televizorima. Dok nije došla plazma, te im zagorčala život i postojanje. Niti volim svetlo plavu boju. Nisam vam rekao za glavni deo horor priče, u ovom vozu je dozvoljeno pušenje. A Kinezi puše kao Turci, samo što Turci zapravo i ne puše kao Turci, to je mit. Osećao sam se kao u klubu Tramvaj kod Vukovog spomenika, tokom ranih dvehiljaditih dok je pevala Maja Nikolić, a mi smrdeli na duvan, jer nema ventilacije. Pušači su u vozu imali obeležen deo za pušenje, koji zapravo fizički nije odvojen (?!). Kineska logika. Pitala me je jedna gospođa, čudno našminkana, zbog čega se snimam na pola lica. Vidim da je nerazumevanje interkontinentalno. Neću vam poželeti laku noć, jer je ja nisam imao.

Pročitajte i druge delove:
DAN PRVI: Rakija do Tokija – pročitajte ovde
*****
DAN TREĆI: Vi frends vucici
DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).

Posted on

Transsibirska železnica

DAN PRVI: Rakija do Tokija

Iskren da budem, popio sam. Dva džina, nekoliko rakija iz iznošene “Prolom” flaše, čokoladni liker, koji je toliko proziran da nisam siguran na koji način ima ukus čokolade. Takvi ljudi koji sa vama dele ostatak rakije, prava su poslastica ovih putovanja, razlog zbog čega konstantno flertujem sa kilometrima. Nijedan ih muzej ne može zameniti. Peking. Rekoh da ću se vratiti, ali i da neću, kod mene je vrlo očigledan taj “ljubav – mržnja” odnos među nama. Previše su ga kinezi ukomplikovali, od kupovine karata, plaćanja, bezbednostnih provera, logičkih nevera. Stigoh po redu vožnje iz Beograda, preko Istanbula, prvim letom za manje od dva sata, drugim devet. Tokom dužeg sam odspavao, dva puta jeo, pogledao film o dinosaurusima, sigurno ga znate, ima u nazivu reč “svet”. Bilo je u avionu dosta stranaca, gde li su ti stranci po Kini? Pogledi i osmesi se ne kriju kada nas vide. Kinezi, ne stranci. Naročito van većih gradova, a kada kažem većih, mislim na populaciju jedne Srbije. Po selendrama od po dva miliona, retka smo vrsta. Sunce sija, oko dvadeset je, ja sa dve jakne u kesi, kesa napola pukla, ja pucam, jer mi VPN ne radi, a mapa pokazuje pogrešan hotel. Mesto sastanka Iva i mene, u njemu ćemo provesti jednu noć. Ukoliko ne znate šta je VPN, to je aplikacija koja vam omogućava da u Kini koristite instagram, viber, gugl mape i sve ostalo na šta ste navikli. Inače je zabranjeno i onemogućeno. Moj se, ukoliko vas zanima, zove “Aox” i ima nacrtanu kravicu. Seća me na trouglasti jogurt i kiflu. Gospode, šta li ćemo jesti dok ne pređemo u Mongoliju, naježih se i stresah se. Osim što ne možete koristiti aplikacije, u ovoj mnogoljudnoj zemlji, gde i brojeve rukama pokazuju drugačije, ne možete plaćati bankovnim karticama. Za to, kao i za sve ostalo što koriste, postoji njihova aplikacija “WeChat”, kineski Bog i batina. Prikačite karticu za aplikaciju, naravno ako uspe te tako plaćate. Ili keš koji podignete sa bankomata. Tako na primer, broj šest pokazuju sa pesnicom, ispruženim palcem i malim prstom. Kao kada sugerišete simpatiji da vas pozove, a neće zvati, znam.

Nisam vam pisao sinoć, pišem vam trenutno iz voza, prvog na našoj ruti. O njemu sutra, iako je sutra zapravo danas. Ukoliko ste zbunjeni, popijte rakiju. Trenutno idemo oko 300 na sat. Ivan Gavrilović  je prošlost. Budućnost je starenje. Sve se dobro završilo, stigao sam do grada, našao hotel, sastao se sa saputnikom. Hotelska nam soba nema prozor i šta će nam. U životu je ponekad bolje neke stvari ne videti. Nisam vam kazao da sve radimo naopako, pa tako i Transsibirsku rutu odrađujemo unazad. Normalno iz boring. Da se vratimo na rakiju, srpskog Boga i batinu. Upoznali smo Lazara, tenisera koji trenira mlade Kineze. Ima zelenu lopticu i reket, osmeh i puno srce. To sam tek kasnije saznao, posle svih onih pića i uzajamnih priča. Živi u Pekingu, radi i želi da pobedi svet. Kaže da Iv i ja radimo pravu stvar. Da u moru lažnih, putujemo iskreno, jer to volimo. Srećan sam kada me neko podseti ko sam. Neretko ne poznajemo sebe. Sada ide ona izlizana – na putovanjima sebe najbolje upoznaš. prevrtali očima ili ne, istina je. Sinoć smo upoznali i momka iz Gruzije, koji nam je platio taksi, izgrlio i pozvao da provedemo leto sa njim u Tbilisiju. Ako mene pitate, najbolji grad. Upoznali smo i dve Meksikanke, nisu nas pozvale, jer već petnaest godina žive u Kini. Upoznali smo i naše. Kako samo, čim pređemo granicu naših šest država, one sa kojima smo se svađali i mirili, zovemo “našima”. To je taj odnos, kao što je moj sa Pekingom. Volim kada mi putovanje krene na najbolji mogući način, a ovi ljudi sa kojima sam se juče dodao na instagramu, pravo su blago. Blago onom ko vas ima. Neplanirano se vratismo u hotelsku sobu bez prozora oko šest izjutra. Vremena za spavanje imamo, ali nam je bilo zanimljivije da prepričavamo. Dobro je pa nas sunce ne može za pola sata probuditi. Za sve ostalo, tu je Iv. Zamislite koliko sam mešao pića, htedoh im u jednom momentu reći, lepo vam je ovde u Bangkoku. Zatim sam skontao da nismo u Tajlandu, par sekundi neverice u nadi da ću se setiti gde sam. Peking, da. Peking. Ponavljaj. 

Znate li šta želim da usavršim na ovom putovanju? Samosvest da me ne zanima šta će neko da kaže, jer ko kaže taj i laže. Naravno, sve dok poštujemo druge i moralne norme. Osećam se kao Keri Bredšo dok vam ovo pišem, osećam se na još mnogo toga. A tek nam je prvi dan. 

Pročitajte ostale delove sa ovog putovanja:
DAN DRUGI: Starbaks mi duguje dnevnicu, a kineska železnica dostojanstvo
DAN TREĆI: Vi frends vucici.
DAN ČETVRTI: Jugoslavija je bila sve(t).