Momenti: To nešto.

Nazaret. Grad za koji smo bar jednom čuli, u pričama o Isusu, veri i ratovima. Nažalost, često su poslednja dva braća blizanci. Razlike su ovde vidljivije. Razlike u slobodi, pripadnosti, pa i ubeđenjima na kom mestu je Devica Marija saznala da će ostati trudna, na kom se porodila, te ko treba zameniti krov crkve koja pripada svim strujama. Ipak, oni koji osećaju te različitosti, koji veruju ili ne, podsmevaju se ili su ovde iz čistog pomodarstva – osećaju isto. Mir. Onaj sa kojim u smiraj dana zaspite kao jagnje, ili koji ubrzo postane nemir. Steže grlo. Ni iz čega nastaje prasak. Da manje filozofiram, svako na ovom mestu oseti nekakvu vrstu energije, upravo jer smo pripremljeni na to, očekujemo je. Um nam uvek pruža ono što priželjkujemo. Sreću, ushićenje, patnju ili bolest. Lično, osetio sam to nešto jer sam želeo da osetim. Vernici osećaju, jer im je ovo dom. Turisti osećaju, jer im je ovo mesto za čekirati se. Bio sam u Nazaretu, znaš. Gle, cena skače.

Shvativši to, nisam se dugo zadržavao u unutrašnjosti ovih prelepih gradjevina, ostavio sam da oni kojima to duši znači, uživaju u tišini. Ovaj grad i jeste tišina. Nečujan. Ljudi su nečujno napustili svoje domove, radnje, porodice. U potrazi za boljim životom. Ulice su poluprazne, većina izloga raznih lokala zatvoreno. O tim zidovima i popločanim džadama najviše sam naučio kroz jutarnju šetnju organizovanom turom koju vodi mlada devojka, zaljubljena u svoj grad, umetnost, muža i decu. Priče koje ćete čuti od nje, ne verujem da možete pročitati bilo gde u pisanim vodičima. Upoznali smo ulične kanale, drvene prozore, oluke, način gradnje, lokalne zanatlije i ugostitelje. Barem one koji se još uvek bore za svoj deo kolača, a kolači su u Nazaretu izvrsni. Hrana, inače. Nezaobilazno mesto za kratki predah je restoran koji je ujedno i muzej kolekcionara Abu Ashrafa koji sam priprema hranu za svoje goste. Fotkanje je zabranjeno. Masnim prstima nastavljamo. Preskačemo ulična udubljenja kuda su magarci vukli kola. Osluškujemo jezike. Večera nakon napornog dana ipak mora biti opuštajuća uz lokalnu atmosferu začinjenu modernim. Krompiri iz samog raja stigli. Ruzmarin tamo uspeva, vidim. Iznenadiće vas koliko su meštani ovde nasmejani i srdačni, koliko žele da vas ugoste i popričaju sa vama. Ne samo ljudi. Kameni blokovi takodje. Nažalost joj se ne sećam imena, ali su mi ostale urezane njena nostalgija, osmeh koji je uputila svakom komšiji, mindjuše koje sama izradjuje, znanje koje svakodnevno deli. Hvala našem vodiču.

Taj ulični muk katkad prekine graja dece u daljini, škripa zarđalih metalnih vrata, pozivi na molitvu sa obližnjih minareta. Nazaret je grad sa najvećom zajednicom Arapa u Izraelu. Zbog toga je tako srdačan. Iz istog razloga grad koji umire. Najuporniji smo mi koji smo došli da osetimo to nešto.

Leave a Reply

Your email address will not be published.