Krakov je grad mladih, a mi smo po par godina manje imali. Imali slobodnog vremena i belog punta, koji me nikada nije izneverio. Recimo, bio je prijatelj. Prošli smo zajedno i blatnjava brda, brze ceste evropske. Drugi prijatelj, Maja (ona nije automobil) i ja smo imali sreću da upoznamo lokalce i pre nego što smo kročili na poljsko tlo. Da odsedamo kod Krakovljanina, koji nas je ugostio u svojoj vili na kraju mračne ulice. Tako nekako kreću horor filmovi, čekali smo ispred visoke ograde da se otvori. Staklene kružne stepenice vodile su do trećeg sprata gde smo živeli ta tri dana. Sedeli smo na crvenom skupocenom tabureu i smišljali plan za beg ukoliko otkrijemo da nam je domaćin ubica lepih ljudi. Da li ste čuli za “couchsurfing“, platformu gde možete besplatno noćiti kod lokalaca ali i iste ugostiti u svom gradu? Ne brinite, sigurna je, Krakovljanin je bio car koji snima jutjub klipove o svojim avanturama, a roditelji su mu nekakvi buržuji. Moguće i ubice lepih ljudi, nismo ih videli. Kuća je bila prevelika za naš susret. Sećam se samo jedne noći kada sam hteo biti ekstremno tih dok sam išao ka kupatilu. Naravno, u svom tom trudu ispustio sam gel za tuširanje na to isto stakleno stepenište. Valjkasta tubica održala je koncert do prizemlja dok sam ja na umu imao samo jedno: ako ovo preživim, roditelji mu sigurno idu na jogu smeha. Vidi kako se smejem. Ipak, u svome domu nisam imao tako nesnosne goste kao što sam to bio ja. Da li ste čuli za blablacar? Aplikaciju gde možete deliti prevoz, te za malo para putovati ili podeliti svoje troškove?
Sedeli smo u jevrejskoj četvrti i ispijali čaj iz keramičkih šolja koje verovatno ne datiraju iz vremena rata. Prelistavali naslove knjiga. Preko puta nas, na podu je sedelo nekoliko bosih i mladih Poljaka. Ispijali su čaj. Razgovarali smo kako je možda bilo bolje da smo posetu Aušvicu ostavili za kraj putovanja. Borili smo se sa mračnim utiscima. Tražili zvezdano nebo. Pokušavali da uživamo u prastarim ulicama i studentariji. Zaista je pregršt tih mladih ljudi u ovom gradu, koji po kiši i dok vetar nosi miris krompira tumaraju kaldrmom.
Ček, idemo ispočetka.
Putovali smo od Beograda sa dve Poljakinje, pronašle su nas preko pomenute aplikacije, fino smo podelili troškove goriva, ubili vreme, postali drugari. Jedna od njih, Agnješka, borac za ljudska prava, pokazala nam je grad. Gde se u njemu sve moglo jesti, piti, đuskati, parkirati i prošetati. Prva stanica mi je uvek čokolada. Zaseli smo i naručili kroasan sa čokoladom, toplu čokoladu za piti i čokoladu za dezert. Docnije, ručak prvi, pa drugi, pićance, jeftini restorani. Ulična hrana. Za večeru sam grickao zapiekanku kraj požutelog haustora koji nije smrdeo na urin, posmatrao ljude vidno ponosne na svoj grad. U Krakovu smo isključivo jeli. Malo šetali. Uživali u starudiji. Kakav je to samo kontrast na ulicama, neizborana lica protiv trošnih zgrada. Uživao sam u ovom gradu na neki drugačiji način no inače. Koracima. Nismo se mnogo bazirali na specifične atrakcije, već smo samo lutali prolazima. Mozak je bio odsutan. Problem kod opijenih putovanja je da se ne sećate mnogo toga. Ali opet, sve ostalo držite u srcu. Imam utisak da sam Krakov osetio, ali nedovoljno video. Morao bih mu se vratiti. Gde li su Agneška i Dawid?