Momenti: Ruine

Kada saberete dva psa, četiri, recimo, prespavane noći i dva godišnja doba za to vreme, rezultat je osmoro nas koji smo pobili sve teorije slučajnosti. Aleksinac pamtim po najboljem pogledu u gradu, sa balkona kuće koju nam je tetka poklonila na par dana. Nije joj bilo dovoljno te je za nas pripremila i picu, princes krofne, koh. Nisam ga jeo godinama, prisetih se detinjstva i zelene plastične činije iz koje je često virio. Sa puno mleka. Kafu ne pijem, ali njih petoro po pet šoljica dnevno. Deminutiv je zapravo greška. Sudeći po željama, mnoge se ostvaruju. Na tom brdu iznad praznog grada, ponovo sam osetio kako je kada nisi zatvoren u četiri zida.

Izreka “nije bitno gde ste, već s kim ste” odvela nas je nekih dvesta kilometara od Beograda, u pusti, nespretno docrtani, kišoviti Aleksinac. Da ga temeljno obiđemo sprečavali su nas naizmenično virus i kiša. Razjareno plavetnilo organa reda. Nered je plodno tlo za ideje koje ponovo naviru. Želeli smo mnogo, dobili smo. Zapravo, ne to mnogo. Drugo mnogo. U pauzama smeha ugrabili smo trenutke dok su tamni oblaci kao pekinezeri samo kevtali, ujedali nisu. Utisak je da ove ulice, reka, mostovi, te zgrade i parkovi imaju dosta potencijala koji se za sada koristi na kapljice. Centralna pešačka ulica, sređena je, popločana i oplemenjena šarmantnim drvoredom. Iako teča strinine tetke lokalnog vezira verovatno radi na proizvodnji kanti za smeće, te su ih posadili u beton na svakih metar i po, koliko je dovoljno da prosečan Srbin zaboravi za šta one služe. Pardon maj frenš. Brojanje me je omelo u razgledanju fasada, taman kada je prestalo, naleteo sam na crkvu Svetog Nikole iz 1837. Okružena je školom, zgradom opštine, sudom, drvećem, čineći jako zanimmljiv kutak ovog grada, meni najdraži. Dok sam ispod metalne pečurke čekao autobus koji nikada neće doći razmišljao sam kako bih eventualno dodao po neku boju. Još koje drvo. Nastavili smo ka Moravici, znate onu rečicu iz Sokobanje? Ta hladna gospođetina. Kad ono, bum! Napuštene zgrade, silos, fabrike, može li lepše, može li bolje? Ne krijem oduševljenje takvim lokacijama, gde naviru ideje za fotkanje, uredjenje, transformaciju. Gde pod nogama puckaju ostaci cigala, stakla i poločica, razbijeni prozori iscrtavaju svetlost po popucalim zidovima. Na tom mestu nastao je ovaj momenat, gde svi još uvek nedovoljno upoznati poziramo u nepoznatom. Neko će već kupiti taj silos, zeleni krov ofarbati u žuto a ovaj ram pretvoriti u izlog.

Od prirode smo ugrabili jedino čuveni park Brđanku. Čuveni jer ja tako kažem. Nismo uspeli da overimo Soko grad, vodopad Ripaljku ili manastir Jermenčić. Zamenjeni su palačinkama sa linoladom i seckanim lešnicima koje je Cakana pripremala dok smo mi posmatrali kišu razmenjujući reči. Prethodno je sastavila spisak želja, moje izgrešila. Opraštam i volim. Maja joj je bila šegrt pomagač, na prinudnom radu. Neša je istezao svoje telo i želju za ljudima. Miloš pričao o ovcama u Argentini. Đole želeo da ih pojede. Anja je uz špricer u ruci zauzimala domene i nazive na instagramu. Deni prepričavao prošlost i sadašnjost.

Smeh.
Ja sam tim osmehom bojio ruine.

Leave a Reply

Your email address will not be published.