Besplatne atrakcije u Beogradu

Šta možemo besplatno obići ili raditi u Beogradu? Evo nekih predloga:

1. Narodni muzej je nedeljom od 10 do 18h otvoren za posetu bez plaćanja karte. Ponedeljkom je muzej zatvoren.

2. Kao i većina gradova, Beograd takođe ima da ponudi besplatne pešačke ture, postoji nekoliko opcija na njihovom sajtu pa se informišite i prijavite za neku!

3. Muzej savremene umetnosti nudi posetiocima besplatan ulaz svake srede.

4. Botanička bašta “Jevremovac” nudi besplatan ulaz sledećim kategorijama – trudnicama, osobama sa posebnim potrebama, deci do 8 godina kao i studenti svih fakulteta Univerziteta u Beogradu.

5. Etnografski muzej takođe ima slobodan ulaz za pojedinačne posete nedeljom.

6. Muzej istorije Jugoslavije: besplatan je ulaz svakog dana za decu do 10 godina, kao i za sve građane svakog prvog četvrtka u mesecu od 16 do 18h. Celog dana 4. i 25. maja.

7. Narodnu skupštinu Republike Srbije možete posetiti svake prve subote u mesecu, uz predhodnu najavu kod Turističke organizacije Beograda, broj telefona se nalazi na sajtu.

8. U sklopu parka na Ušću, postoji i viteški deo koji je nastao na inicijativu udruženja Srpski vizezovi. Ovde možete isprobati srednjovekovno oružje, bacanje koplja, sekire ili buzdovana, videti kako izgledaju sprave za opsadu gradova, nadmetati se u disciplinama viteškog desetoboja. Neke discipline se naplaćuju dok su neke besplatne. Takodje postoji i plovidva rekom u sklopu programa!

9. Besplatan ulaz u Zoološki vrt grada Beograda imaju sva deca sa invaliditetom u pratnji jedne odrasle osobe.

Za više ovakvih postova i ideja pratite me na instagramu.

Besplatne atrakcije u Budimpešti

Kako iz Srbije stići do Budimpešte možete pročitati ovde.
Evo i spiska atrakcija koje moežte obići u ovom predivnom gradu sasvim besplatno:

1. Skoro svi gradovi imaju super opciju besplatnih pešačkih tura, a ovde možete ponaći četiri opcije koje vam nudi Budimpešta.

2. Groblje “Kerepesi” najveći je park statua na otvorenom, poslednje počivalište mnogih poznatih Mađara. Jako je očuvano i na prvi pogled izgleda kao botanička bašta zbog dosta zelenila. U miru uživajte u mauzolejima, grobnicama i statuama.

3. Pojedini muzeji nude besplatan ulaz državljanima EU ili mlađima od 26. Tako svake treće subote u mesecu ukoliko ste u ovim kategorijama možete besplatno obiću Muzej likovnih umetnosti, Narodni muzej ili Mađarsku nacionalnu galeriju. Poslednje nedelje u mesecu mlađi od 26 mogu besplatno obići Vojni muzej. Muzeji su takođe besplatni za praznike 15. marta, 20. avgusta i 23. oktobra.

4. Brojne galerije nude besplatne izložbe uključujući fotografiju, slike i skulpture. Jedne od najpoznatijih su galerija Telep, centar underground umetničke scene; galerija Varfok, savremena mađarska umetnost; galerija Virag Judit, mađarsko slikarstvo 19. i 20. veka.

5. Velika zatvorena pijaca u Budimpešti sagrađena još 1897. nudi apsolutno dobar doživljaj kupovali nešto ili samo posmatrali ljude i enterijer.

6. Vajdahunyad dvorac je zapravo najveći muzej poljoprivrede u Evropi. Cela građevina ima tri krila, jedno rađeno u baroknom, drugo u romanskom a treće u gotskom stilu. Ukoliko ste ljubitelj arhitekture, ovo mesto je prava poslastica.

Za još sličnih sadržaja pratite me na instagramu.

DRUGI SU PREPORUČILI: Šta obići u Budimpešti?
Cipele na Dunavu: jedan od najvažnijih spomenika u Budimpešti, u čast hiljadama ljudi koji su bili streljani na obali Dunava tokom Drugog svetskog rata. Cipele su se u to vreme smatrale vrednom robom, te je svako od njih pre streljanja morao da izuje svoje i ostavi ih pre smrti. Predlog je da obiđete ovo mesto tokom zalaska sunca zbog doživljaja.
Gellert brdo: idealno mesto za panoramski pogled na grad. Od hotela Gellert se do vrha dolazi peške, nekih 15 minuta uspona, ali postoji i javni prevoz ukoliko ne volite šetnju. Kao i svuda, na ovakvim mestima je najbolje doći pre zalaska, izlaska sunca ili noću.
Szimpla Kert: da kažemo “hipsterski” raj, konceptualni bar, bioskop, čil zona, pijaca, mesto za modne revije, književne večeri, ispijanje, govoranciju, ljubav. Nalazi se u jevrejskoj četvrti, čeka da istražite sve te detalje. Klopa je takođe dobra.
Deryne Bisztro: klooopica! Kažu da je dobra klopa ovde, posebno lazanje!
Lavirint: Ogromna mreža tunela i pećina ispod Budimskog dvorca, prvobitno služili kao sklonište i podrum. Danas je to turistička atrakcija začinjena dodatno rekvizitima, efektima magle, dramatičnim osvetljenjem kako bi učinili ovo mesto još mističnijim.
– Mesta sa prelepom arhitekturom: Hotel Parisi Udvar, 26 Budapest, kao i hotel sa sjajnim pogledom na katedralu – Aria Hotel.
– Budimpešta je inače poznata po termalnim bazenima/ banjama. Jedna od poznatijih je “Rudas” sagrađena tokom otomanske vladavine 1550. godine. Još uvek sadrži elemente turkog kupatila iako je renovirana i dograđena. Broji sedam bazena.

Momenti: Ruine

Kada saberete dva psa, četiri, recimo, prespavane noći i dva godišnja doba za to vreme, rezultat je osmoro nas koji smo pobili sve teorije slučajnosti. Aleksinac pamtim po najboljem pogledu u gradu, sa balkona kuće koju nam je tetka poklonila na par dana. Nije joj bilo dovoljno te je za nas pripremila i picu, princes krofne, koh. Nisam ga jeo godinama, prisetih se detinjstva i zelene plastične činije iz koje je često virio. Sa puno mleka. Kafu ne pijem, ali njih petoro po pet šoljica dnevno. Deminutiv je zapravo greška. Sudeći po željama, mnoge se ostvaruju. Na tom brdu iznad praznog grada, ponovo sam osetio kako je kada nisi zatvoren u četiri zida.

Izreka “nije bitno gde ste, već s kim ste” odvela nas je nekih dvesta kilometara od Beograda, u pusti, nespretno docrtani, kišoviti Aleksinac. Da ga temeljno obiđemo sprečavali su nas naizmenično virus i kiša. Razjareno plavetnilo organa reda. Nered je plodno tlo za ideje koje ponovo naviru. Želeli smo mnogo, dobili smo. Zapravo, ne to mnogo. Drugo mnogo. U pauzama smeha ugrabili smo trenutke dok su tamni oblaci kao pekinezeri samo kevtali, ujedali nisu. Utisak je da ove ulice, reka, mostovi, te zgrade i parkovi imaju dosta potencijala koji se za sada koristi na kapljice. Centralna pešačka ulica, sređena je, popločana i oplemenjena šarmantnim drvoredom. Iako teča strinine tetke lokalnog vezira verovatno radi na proizvodnji kanti za smeće, te su ih posadili u beton na svakih metar i po, koliko je dovoljno da prosečan Srbin zaboravi za šta one služe. Pardon maj frenš. Brojanje me je omelo u razgledanju fasada, taman kada je prestalo, naleteo sam na crkvu Svetog Nikole iz 1837. Okružena je školom, zgradom opštine, sudom, drvećem, čineći jako zanimmljiv kutak ovog grada, meni najdraži. Dok sam ispod metalne pečurke čekao autobus koji nikada neće doći razmišljao sam kako bih eventualno dodao po neku boju. Još koje drvo. Nastavili smo ka Moravici, znate onu rečicu iz Sokobanje? Ta hladna gospođetina. Kad ono, bum! Napuštene zgrade, silos, fabrike, može li lepše, može li bolje? Ne krijem oduševljenje takvim lokacijama, gde naviru ideje za fotkanje, uredjenje, transformaciju. Gde pod nogama puckaju ostaci cigala, stakla i poločica, razbijeni prozori iscrtavaju svetlost po popucalim zidovima. Na tom mestu nastao je ovaj momenat, gde svi još uvek nedovoljno upoznati poziramo u nepoznatom. Neko će već kupiti taj silos, zeleni krov ofarbati u žuto a ovaj ram pretvoriti u izlog.

Od prirode smo ugrabili jedino čuveni park Brđanku. Čuveni jer ja tako kažem. Nismo uspeli da overimo Soko grad, vodopad Ripaljku ili manastir Jermenčić. Zamenjeni su palačinkama sa linoladom i seckanim lešnicima koje je Cakana pripremala dok smo mi posmatrali kišu razmenjujući reči. Prethodno je sastavila spisak želja, moje izgrešila. Opraštam i volim. Maja joj je bila šegrt pomagač, na prinudnom radu. Neša je istezao svoje telo i želju za ljudima. Miloš pričao o ovcama u Argentini. Đole želeo da ih pojede. Anja je uz špricer u ruci zauzimala domene i nazive na instagramu. Deni prepričavao prošlost i sadašnjost.

Smeh.
Ja sam tim osmehom bojio ruine.

Momenti: Carska loža

Obično su mi fotografije koje nisu idealne, one najdraže. Put u Japan je svakako iskustvo koje je izgradilo, nadogradilo, pregradilo. Nešto kao nadzidavanja po Vračaru, nisam spreman ali rokaj. Postoje putovanja koja ti napune baterije, i ona koja su zaslužna za sve unutrašnje promene. Sa ovom porodicom u njihovoj kući proveo sam nekoliko dana u Osaki. Doručkovali smo i ručali zajedno, šetali po kiši, hranili srne, prali zube njihovom psiću, gledali vesti na japanskom. Drali se na političare, spavali na futonu. Zajedno smo putovali po okolnim mestima, pokazali su mi drevni Kjoto, sinonim za Japan, Naru, ali i svoj grad. Oblakodere i šume bambusa. Uživali smo u pričama iako se uglavnom nismo razumeli. U Japanu sam shvatio da jezik osmeha zaista svi govore, da kada zaista osećaš ono što želiš da kažeš, nisu potrebne reči.

Najviše vremena smo provodili u trpezariji, ispred mene se nalazilo stotine činijica sa raznovrsnom hranom. Pratio sam njihove pokrete i metode konzumiranja, bilo je raznih. Kao i uvek, smejali smo se. Kolač sa sirom bio je svakodnevna poslastica, sećam se tog mirisa kojim je zarobljen ceo kvart oko poslastičarnice ispred koje smo čekali u redu. Bio je to ritual japanski, kolač pod ruku i pravac u podzemnu. Na istom tom stolu sortirali su brdo slatkiša koje sam im donevši iz Srbije izručio iz torbe. Da sam ih upoznao ranije, doneo bih im celu fabriku.

Aki. Na fotografiji desno. Upoznali smo se u Beogradu, radila je u našem gradu, smatrala ga svojim. Toliko, da je plakala kao kiša kada je po završetku ugovora morala da se vrati natrag u Japan. Sećam se trenutka kada smo u razgovoru dogovorili moj dolazak kod njih. Nisam siguran da sam te noći spavao. Razglasila je svim svojim komšijama da dolazim. Stiže prijatelj iz Evrope. Zaista nemate predstavu šta za njih to znači, i koliko su samo bili oduševljeni mojim prisustvom. Ispričaću vam prvom prilikom. Nisam bio siguran šta da očekujem na krajnjem istoku, imao sam tremu kao pred nastup, znojio se od uzbudjenja. Između letova kupao vlažnim maramicama. Osaka. Zamisli. Taj Japan o kojem mnogi sanjaju, tu mi je pod koracima dok tražim izlaz sa gejta. Da li da se rukujem ili samo poklonim. Da li da ih zagrlim i izljubim. Na prvi pogled shvatih, da su kao i ona, fantastični.

Slušao sam priče da su hladni, suzdržani, zatvoreni, ne vole da im budeš gost u kući, teški su za razgovor. Dali su mi sve. Ne sećam se u istoriji svojoj da je ikada neko bio ljubazniji od njih, da mi je ikada neko pružio toliko toga kao gostu. Naravno, ne mislim samo na materijalno. Ima li boljeg načina da se jedna kultura upozna od druženja sa lokalcima? Četiri dana u njihovom domu izgledalo je kao četrdeset. Toliko smo toga jedni o drugima naučili. Da me ubiješ, da sam dobio i četrdeset i prvi dan, ne bih izvalio za šta služe svi oni dugmići na wc šolji.

Hvala vam što ste mi Japan predstavili iz carske lože.

Momenti: To nešto.

Nazaret. Grad za koji smo bar jednom čuli, u pričama o Isusu, veri i ratovima. Nažalost, često su poslednja dva braća blizanci. Razlike su ovde vidljivije. Razlike u slobodi, pripadnosti, pa i ubeđenjima na kom mestu je Devica Marija saznala da će ostati trudna, na kom se porodila, te ko treba zameniti krov crkve koja pripada svim strujama. Ipak, oni koji osećaju te različitosti, koji veruju ili ne, podsmevaju se ili su ovde iz čistog pomodarstva – osećaju isto. Mir. Onaj sa kojim u smiraj dana zaspite kao jagnje, ili koji ubrzo postane nemir. Steže grlo. Ni iz čega nastaje prasak. Da manje filozofiram, svako na ovom mestu oseti nekakvu vrstu energije, upravo jer smo pripremljeni na to, očekujemo je. Um nam uvek pruža ono što priželjkujemo. Sreću, ushićenje, patnju ili bolest. Lično, osetio sam to nešto jer sam želeo da osetim. Vernici osećaju, jer im je ovo dom. Turisti osećaju, jer im je ovo mesto za čekirati se. Bio sam u Nazaretu, znaš. Gle, cena skače.

Shvativši to, nisam se dugo zadržavao u unutrašnjosti ovih prelepih gradjevina, ostavio sam da oni kojima to duši znači, uživaju u tišini. Ovaj grad i jeste tišina. Nečujan. Ljudi su nečujno napustili svoje domove, radnje, porodice. U potrazi za boljim životom. Ulice su poluprazne, većina izloga raznih lokala zatvoreno. O tim zidovima i popločanim džadama najviše sam naučio kroz jutarnju šetnju organizovanom turom koju vodi mlada devojka, zaljubljena u svoj grad, umetnost, muža i decu. Priče koje ćete čuti od nje, ne verujem da možete pročitati bilo gde u pisanim vodičima. Upoznali smo ulične kanale, drvene prozore, oluke, način gradnje, lokalne zanatlije i ugostitelje. Barem one koji se još uvek bore za svoj deo kolača, a kolači su u Nazaretu izvrsni. Hrana, inače. Nezaobilazno mesto za kratki predah je restoran koji je ujedno i muzej kolekcionara Abu Ashrafa koji sam priprema hranu za svoje goste. Fotkanje je zabranjeno. Masnim prstima nastavljamo. Preskačemo ulična udubljenja kuda su magarci vukli kola. Osluškujemo jezike. Večera nakon napornog dana ipak mora biti opuštajuća uz lokalnu atmosferu začinjenu modernim. Krompiri iz samog raja stigli. Ruzmarin tamo uspeva, vidim. Iznenadiće vas koliko su meštani ovde nasmejani i srdačni, koliko žele da vas ugoste i popričaju sa vama. Ne samo ljudi. Kameni blokovi takodje. Nažalost joj se ne sećam imena, ali su mi ostale urezane njena nostalgija, osmeh koji je uputila svakom komšiji, mindjuše koje sama izradjuje, znanje koje svakodnevno deli. Hvala našem vodiču.

Taj ulični muk katkad prekine graja dece u daljini, škripa zarđalih metalnih vrata, pozivi na molitvu sa obližnjih minareta. Nazaret je grad sa najvećom zajednicom Arapa u Izraelu. Zbog toga je tako srdačan. Iz istog razloga grad koji umire. Najuporniji smo mi koji smo došli da osetimo to nešto.