Nemačka od juga do severa

Krenuo bih od juga ka severu, da za kraj uskočim u more, kao višnja u čokoladu.

Nemačka ima mnogo toga da ponudi, od zanimljivih pejzaža, dvoraca, srednjovekovnih gradića na rekama, jezerima, metropole i sela. Festivale i zabavu kakvu retko gde možete pronaći. Mesta za hedoniste, hipstere i bekpekere, bicikliste, planinare, nas instagramere. Neću obilaziti samo ona instagramična popularna mesta, već sve što mi nadražuje misli. Očekivanja. Hajde da na samom startu nagruvamo adrenalin i energiju do tačke pucanja.

Posetio sam EUROPA PARK pre nekoliko godina, čekao na taj momenat više od toga. Zavisnik sam od adrenalina, iako u većini slučajeva premrem od straha. Probijam i postavljam nove limite, a luna parkovi u tome igraju jako važnu ulogu. Jedan od najvećih takvih u Evropu je upravo ovaj na jugu Nemačke, na samoj granici sa Francuskom. Zaputili smo se tog dana isključivo zbog vožnji rolerkosterima. Ima li šta bolje? Slične uzbudljive trenutke kao tog dana mogu izborajti na prste. Sačekalo nas je sunce i trinaest ogromnih rolekostera. Hej, do tada sam toliko metalnih konstrukcija video samo na fotografijama i igricama koje sam bezdušno noćima igrao! Jurili smo od jednog do drugog, čekali u redovima, suzbijali strah, uživali u slobodi. Jedva sam pristao na najluđu vožnju, trebalo mi je malo ubeđivanja, ne krijem. Dok nismo dotakli najvišu tačku bučnih šina. Kada je krenulo nizbrdo, značenje te izreke izgubilo je značenje, osetio sam se živim više nego ikada. Sačekao sam još jednom red za tu istu vožnju. Sada čekam priliku da ponovo posetim Europa park.

Na putu ka simpatičnom gradiću na reci, o kojem ću pričati u narednom pasusu, svraćam do jednog od najšumovitijih delova Nemačke. Crna šuma zapravo nije baš mračna kao što zvuči, jako je popularna među turistima kako iz Nemčake tako i nas sa strane. Priroda u svojim kreacijama uvek ume da iznenadi, ali često i ljudska kreativnost i talenat. Iz predhodnog posta Urbanana ste mogli da zaključite da jako volim neobične građevine, moderne konstrukcije ravnih linija, industrijski momenat. Elem, linije su u ovom slučaju malo krivudave, ali ravno stižem do BAUMWIPFELPFAD parka (da li ste uspeli da izgovorite?), da ga tako nazovem. U pitanju je staza kroz šumu, među krošnjama drveća koja nudi jedno sasvim novo iskustvo i doživljaj prirodnih lepota, uz usputne informativne punktove koje prolazite a iz kojih možete svašta novo da naučite. Jako mi se dopadaju ovakvi projekti vidikovaca u prirodi te mi je žao što slični još uvek nisu zaživeli kod nas. Interesantni detalji koji svojim izgledom ali i namenom privlače turiste. Ja ću morati da čekiram. Nadisan svežeg vazduha, nastavljam dalje svojim putem.

Za Ninberg sam slušao priče kako je prelep te da ga obavezno treba posetiti tokom života. Ipak, opredelio sam se za manju verziju slatkoće. Znam, netipično za mene. U prvi mah, kada pogledate fotografiju, ovaj gradić ne izgleda sasvim stvarno. Više je kao bajkovita fikcija u kojoj su kućice različitih boja, a krovovi podjednako zanosni. ROTENBURG OB DER TAUBER. Istina je, treba ovaj naziv zapamititi. Rotenburg na nemačkom jeziku znači “crveni zamak” a ceo naziv mesta “crveni zamak iznad (reke) Tauber”. Ukoliko želite da uđete u grad, dočekuje vas četrdeset odbrambenih kula na čvrstim zidinama, koje, kao takve, stoje već stotinama godina. Tek kada njih savladamo, možemo uživati u drvenim prozorima šarmantnih kućica ispod kojih na suncu leškari cveće, mačke i poneki turista u bašti. Ako me pitate zbog čega je “crvendać” na mojoj listi – postoje mesta koja su jednostavno muzej na otvorenom, kod kojih nemam posebne pojedinačne lokacije koje želim da obiđem, već je ovo celina u žudim da se izgubim u potrazi za svojim skrovištima. Podrumima, prolazima i zaboravljenim trgovima. Nedaleko u prošlosti ove ulice su ljudi delili sa domaćim životinjama, s obzirom da su farme bile veoma popularne u ovom kraju. Danas, kako svake godine beleži skok broja turista, ova varoš ima najviše potencijala da postane pravi srednjovekovni tematski park. Pronađite u crkvi Svetog Jakoba oltarsku sliku staru 500 godina, ili mali božićni muzej na spratu jedne prodavnice suvenira. Prošetajte nizvodno uz reku Tauber do još starijeg sela Detvang koji krije još istorije. Ja ću izdvojiti dva dana za ovaj ciklus, zatim nastavljam ka još jednoj istorijsko – arhitektonskoj poslastici.

Potrudio bih se da u BAMBERG stignemo u zoru, dok grad još uvek spava. Tada ga možemo okupirati i imati samo i isključivo za sebe. Biti sebični putnik u ovom smislu nekada nije loše, samo zahteva mali trud, uglavnom onaj koji najviše ne volim tokom odmora (i van njega) – da se probudim rano. Još jedan ušuškani gradić ispresecan uskim ulicama i nagužvanim šarenim kućercima. Unakrsno postavljene drvene grede po fasadi je nešto najšarmantnije u arhitekturi što postoji. Svakako, najveću pažnju mi je privukla gradska kuća koja se nalazi na uskom ostrvcetu na reci, nekako nespretno stoji između dva dela grada. Kao da je i sama deo mosta. Priča o kojoj se ne zna sa sigurnošću da li je istina, govori o ljutim stanovnicima Bamberga koji su, nakon što je gradski Biskup odbio da im dodeli zemljište za izgradnju gradske kuće, učinili to na sredini reke, na šipovima i stubovima. O legendama se najbolje razglaba uz lokalno pivo.

Od onih sam putnika koje ne mrzi i nije im glupo da pređu određenu kilometražu isključivo zbog jedne atrakcije, nazovimo je crkvom, brvnarom, mostom ili pogledom. Čak i kada se pored nje ne nalazi više ništa spektakularno, ili pak ni ona u očima većine nije spektakularna. Ja sam zacrtao da jeste te da je vredna posete, kotrljam kola ka napred. Kažu, tvrdoglavo. KIRCHE IM SEE je ili drvena koliba ili drvena crkva, treće nije. Na internetu nisam uspeo da pronađem mnogo toga o njoj, verujem da je novijeg datuma. Ljubav na prvi pogled se dogodila kada sam je ugledao na instagram nalogu @germanytourism te sam je uz pomoć njihovog taga lokacije i gugl satelita jedva našao u šumama Nemačke. Možda nije vredno skretati radi nje, ali jezero, kamp, šuma i brana po kojoj mogu da se pentram, mogu da začine poduhvat. Reći ću samo da je instagramično, a svi to volimo.

Naredna šuma koju sam na putu do Drezdena posetio, nakon što sam u auto iznova spakovao sve svoje snove vrativši ih na planiranu rutu, je Rotehofbachtal. Ukoliko vam taj naziv išta znači. U njoj se krije po meni još jedna mnogo zanimljivija kućica, palata, umetničko delo na stubu. Ne izvire iz vode. Sagradio ju je izvesni vojvoda Ernest, tik uz svoje lovište, kao mesto za poslelovni odmor, ali i svoje ljubavne aktivnosti, kako se pričalo po užim krugovima. HERZOGSTUHL je imao tajni ulaz, iliti izlaz te se pretpostavlja da je ljubavni život vojvode bio i više no interesantan. Zvanična namena ove čudne građevine je bila – beg od svakodnevnog života. Tokom i nakon rata, kućerak je menjao namene i vlasnike, da bi na kraju ipak dospela u ruke opštine. Neobično zdanje, danas je turistička atrakcija za ovakvu gospodu kao što sam ja. Da li se pronalazite u tome?

Nastavak priče sledi u narednom tekstu, budite strpljivi.

Do tada uživajte u Nemačkoj sa bicikla ili tokom noći. Ukoliko imate 3D naočare, zabava je još veća!

Prijavite se na newsletter Turističke organizacije Nemačke i saznajte sve o destinacijama, najboljim ponudama, festivalima i događajima iz prve ruke!

Leave a Reply

Your email address will not be published.