Kako do Berlina?

BEOGRAD >>> BERLIN (avion)
Iz glavnog grada Srbije se do Berlina može doći sa aviokompanijama EasyJet, AirSerbia kao i Austrian Airlines. Najjeftinija varijanta je sa prvom navedenom, koja je inače niskobudžetni prevoznik. Povratne karte za jednu osobu se mogu naći već od 40 evra, koja uključuje ručni prtljag. Let traje 1 sat i 50 minuta, sleće se na aerodrom Tegel. Do grada saobraća javni prevoz (autobus) na svakih 6 do 10 minuta, gde karta u jednom smeru košta 2.80 evra. Taksi na ovoj relaciji košta oko 25 evra.
Pored EasyJet kompanije, direktan let na ovoj ruti ima i domaći prevoznik AirSerbia koja je malo skuplja sa kartama, recimo da se kreće od 170 evra naviše. Ukoliko imate malo više vremena i prihvatate presedanja, jeftiniju kartu možete naći i preko Austrian Airlines, negde od 140 evra naviše. Let sa presedanjem ukupno traje oko četiri sata. Sve navedene kompanije sleću na Tegel.

Cene javnog prevoza po Berlinu su: 
2.80e za jednu vožnju (90min)
1.70e za kratku vožnju (3 stanice metroom ili 6 autobusom i tramvajem)
7e dnevna karta za neograničen broj vožnji
30e za sedmodnevnu kartu za neograničen broj vožnji
19.90e grupna karta za petoro ljudi, dnevna

BEOGRAD > BUDIMPEŠTA > BERLIN (vozom)
Ukoliko više volite vozove od letenja i imate vremena, postoji vrlo jednostavna konekcija preko Budimpešte. Postoje dnevni i noćni direktni voz, cena sedišta ili kušet kola sa 6 ležajeva se kreće od 39 evra po smeru, odeljak sa 4 ležajeva od 59 evra, spavaća kola sa dva ležaja od 89 evra ili jednokrevetni kupe od 129 evra po smeru. Svoje karte možete rezervisati online na www.bahn.de Put traje oko jedanaest sati.
Od Beograda do Budimpešte saobraćaju vozovi po ceni od 26 evra za povratnu kartu. Iz Novog Sada 20 evra. Karte možete kupiti na železničkim stanicama. Put traje osam sati.

NIŠ >>> BERLIN
Iz Niša do Berlina postoji direktan let niskotarfnom kompanijom RyanAir. Cene karata mogu biti i od 10 evra po smeru, koje uključuju ručni prtljag u vidu ranca. Veći ručni prtljag, takozvani mali kofer se doplaćuje, čekirani prtljag takodje. RyanAir sleće na aerodrom Schönefeld udaljen od Niša letom koji traje oko dva sata. Od ovog aerodroma do grada možete stići vozom S9, cena karte u jednom smeru je 3.40 evra, a put traje oko 44 minuta. Taksi izmedju ove dve tačke košta oko 50 evra.

BEOGRAD > BUDIMPEŠTA > BERLIN (autobus)
Preko autobuske kompanije Flixbus možete rezervisati put sa presedanjem u glavnom gradu Mađarske. Trajanje puta je ukupno oko 22 sata, što uključuje i transfer čekanje u Budimpešti oko tri sata. Cene po smeru se kreću od 60 evra naviše.

pratite me na instagramu
#jerdomovinajesvet

Kako do Rima?

TEMIŠVAR >>> RIM
Do Rima is Srbije je ipak najjeftinije doći preko Rumunije. Iz Temišvara, niskobudžetna aviokompanija WizzAir leti do glavnog grada Italije  tri puta nedeljno. Cene se kreću već od 25 evra za povratnu kartu, nekada i jeftinije. WizzAir sleće na aerodrom “Ciampino” koji je 12 kilometara udaljen od centra grada. Transfer do Rima košta od 5 evra za autobus koji putuje oko 40 minuta. Za taksi je potrebno izdvojiti izmedju 30 i 35 evra.

Od Beograda do Temišvara postoje kombi prevoznici koji voze od adrese do adrese, cena po smeru je fiksna i iznosi 15 evra. Iz Novog Sada do aerodroma je 20 evra po smeru, po osobi. Vožnja je obično par sati pre leta, dok vas po sletanju obično čekaju na aerodromu. U zavisnosti od ostalih putnika nekada je moguće zadržavanje. Kompanije koje voze su Gea Tours i Wizz Travel . Put od Beograda do Temišvara traje nekih dva sata.

Ukoliko idete svojim kolima, postoje parkinzi koji su osigurani i plaćaju se u blizini samog aerodroma u Temišvaru. Parking možete pronaći ovde. Cene se kreću od 5 evra po danu, za više dana postoji popust. Ukoliko želite da podelite troškove goriva, idete svojim kolima ili želite sa nekim, uvek možete potražiti saputnike na sajtu BlaBlaCar. Ukucajte željenu destinaciju, datum i vreme, ili sami ponudite vožnju.

BEOGRAD >>> RIM
Direktne letove iz Beograda do Rima imaju kompanije Alitalia i AirSerbia, svakodnevno, gde se povratne karte kreću od oko 150 evra naviše. Avioni sleću na aerodrom “Fiumicino“, 35 kilometara udaljen od grada, odakle do grada dalje možete stići autobusom (od 6 evra) ili vozom (14 evra) . Autobusom jeste najjeftinije ali traje duplo duže od voza. Leonardo Express, kako se zove voz na ovoj relaciji ide na svakih 15 minut, put traje 30 minuta i stiže se na stanicu “Roma Termini“. Lokalni voz FR1, košta 8 evra, sporiji je i može vas odvesti do stanice “Roma Ostiense” odakle možete uhvatiti gradski metro (linija B) za dalje. Cene prevoza unutar grada Rima su 1.50eur za jednu vožnju, 7 evra za 24 sata, 12.50 evra za 48, 18 evra za 72 sata. Deca ispod 10 godina ne plaćaju prevoz. Taksi od aerodroma do grada košta 48 evra.

*na sve sajtove navedenih kompanija možete pristupiti klikom na naziv iste.

pratite me na instagramu.
#jerdomovinajesvet

Pariz [deo jedan]

Pariz me dosta dugo nije zanimao, nisam imao nikakvu želju da ga obiđem, da li zbog glasina kako Francuzi kao narod nisu baš najljubazniji ili zbog masovnog turizma koji ovde vlada a ne možete ga zaobići. Uglavnom. Iskren da budem čak ni dva dana pred put ništa nisam očekivao od njega, gledao sam to kao površno čekiranje grada na mapi, da vidim ono što su svi videli, usput posetivši prijatelja. Prijatelji smo postali Pariz i ja, družili smo se tri puna dana, ostali dužni jedan drugome. Do glavnog grada Francuske iz Beograda lete AirSerbia i WizzAir, kod ovih prvih, najjeftinije karte sam našao za 250 evra, kod drugih za 80 evra, obe sa ručnim prtljagom, povratne. Imajte na umu da AirSerbia leti do bližeg (glavnog) aerodroma, te da je transport do grada 17 evra u oba smera, dok je sa aerodroma na koji sleće Wizz, povratna karta do Pariza 29 evra. Autobusom iz Srbije se može do Pariza doći sa više kompanija, dve najveće su Lasta i Fudeks. Cena povratne kate je 145 evra, put traje oko 26 sati. Sve dodatne informacije o polascima, kupovini karata možete potražiti na njihovim sajtovima klikom na ime kompanije u tekstu. Ja lično nisam koristio nijednu od ovih opcija jer sam pre i nakon puta u Pariz bio stacioniran u Milanu, industrijskoj lepotici Italije. Izmedju ova dva grada postoje letovi, ali ja sam se odlučio za putovanje vozom, koje me je častilo prelepim prizorima planina, reka, pašnjaka i svega onog što promiče dok slušate muziku zavaljeni u sedište. Između Pariza i Milana postoji tri dnevna i jedan noćni voz, dnevne polaske vrši kompanija SNCF, dok noćni voz pripada Trenitalia grupi. Pri kupovini karata obratite pažnju na promocije jer je sedište u prvoj klasi nekada skuplje za samo par evra ili je čak i ista cena sa ekonomskom, a na dužim relacijama kao što je ova (sedam sati vožnje) se daleko isplati. Prvi put sam se vozio prvom voznom klasom i jako sam zadovoljan udobnošću i usluzi. Volim vozove, to mi je najdraži vid prevoza i uvek se odlučujem za isti ako je moguće.

Prvi sustret sa Parizom bio je pozitivan, toliko sam uživao u poslednjem zaletu šinama brzog voza da mi nije ništa moglo narušiti raspoloženje. Prvo što vam savetujem da uradite, ukoliko ste rezervisali smeštaj van centra grada, je da kupite kartu za gradski prevoz za više dana, ja sam pazario za tri, koliko i ostajem. Postoje opcije koliko želite dana i koliko gradskih zona. Prve tri gradske zone pokrivaju sve turističke lokacije. Karta za neograničen broj vožnji za ta tri dana me je koštala 26 evra, pomalo skuplja, ali se pokazala kao veoma pametna odluka. Izbegavate redove pri kupovini pojedinačnih karata ali i štedite novac ukoliko tumarate po gradu koliko i ja. Validiram kartu, upadam u vagon metroa broj 4 i pravaz hotel. F1 Paris Porte de Châtillon,  malo dalje od centra ali blizu metro stanice. Hotelom sam jako zadovoljan, čist i uredan, bez nekog spektakularnog pogleda ali ko još stoji pored sobnog prozora dok je u novom gradu? Smeštaj u Parizu nije jeftin, tri noćenja za dvoje u ovom hotelu koštala su 120 evra, što je jako pristojna cena. Postoji mogućnost doplate za doručak ali nisam isprobao, komentare o smeštaju i doručku možete pročitati na njihovom Booking profilu klikom na ime hotela u tekstu.

Pre posete turističkih znamenitosti i atrakcija uvek preporučujem tumaranje gradom, lutanje ulicama, upoznavanje sa duhom i energijom grada. Zdravo Parizeru, kako si? Ja dobro, izbegavah te, evo me sada. Posramljen, jer si zaista super na prvi naš razgovor. Krenuo sam od Trijumfalne kapije, Jelisejskim poljima ka mostu Aleksandra III. Ogromna gužva, znao sam. Neću biti u prilici ništa da fotografišem od ovih turista, ne možeš ni hodati normalno. To su horde ljudi u ovoj ulici, poziraju, stoje i ćaskaju, ne obaziru se na crveno svetlo. Užurbano sam napuštao ovaj potez, tamo negde je bolje. I jeste, čim izađete iz Jelisejskih, može se disati, naročito pored reke uz povetarac koji zlata vredi u avgustu mesecu. Nažalost nisam proverio kakav je pogled sa kapije, od prijatelja kasnije saznah da je spektakularan ali sam već bio u Milanu. Ostavljam na listi za svoj povratak. Ulaz na Trijumfalnu kapiju košta 12 evra, a sve ostale informacije možete naći ovde. Da, obavezno, ali obavezno sve moguće ulaznice kupite online ako je ikako moguće jer ćete u suprotnom kao ja trošiti vreme i kožu na suncu u redovima koji su nekada zaista dugački. Nekada je karte potrebno rezervisati online i nedeljama unapred za pojedine lokacije. Ipak je ovo Pariz kažu. Nego, pogled na grad sa mostova je ono što ostaje urezano u pamćenju. Bilo koja strana sveta izgleda baš kao ona prava. Gde se zaputiti? Prema čeličnoj grdosiji. Nisu je ni Parižani voleli na početku, dok nisu shvatili da je lako mogu unovčiti. Sada je lepotica, simbol turizma, slobode, ljubavi i dugih redova. To sam shvatio sutradan. Za sada sam je samo razgledao sa svih mogućih strana, merkao, fotkao, skretao pogled ponekad na balkone okolnih zgrada koji nisu ništa manje interesantni. Crvene tende prkose suncu. Cveće uredno stoji u žardinjerama. Ko ima lepše terase od Francuza?Ukoliko ogladnite, probajte čuvenu francusku supu sa lukom u nekom od šarmantnih ali ne tako jeftinih lokala, ili je spremite već sutra u svojoj kuhinji, evo recepta. Ako mislite da supa ne može da zasiti, varate se. Što kaže moja baka, jeo sam sit. Energija za dalje pešačenje spremna, pravac Monmartr.

Monmartr, taj stari zavodnik. Predlažem obilazak i danju i noću, šetnju ovim vijugavim ulicama punim zanimljivih kuća i zgradica, lokala i restorančića. Muzika. Ljudi ovde uživaju, plešu i pevaju. Centar umetničkog i boemskog života. Najviši deo Pariza je sačuvao fasade ali i vingrade na svojim obroncima, te nemate utisak kao da ste u višemilionskom gradu. Bazilika posvećena srcu Isusovom kao i groblje u sklopu zdanja je svakako vredna posete. Ukoliko niste željni uspona pešaka, tu je uspinjača do vrha, za čiju vožnju važi trodnevna karta, ili ukoliko je nemate možete kupiti pojedinačnu. Pri povratku, u podnožju, možete proći pored čuvene crvene vetrenjače, ili poznatije kao Mulen Ruž, pariski noćni klub i kabare, otvoren davne 1889. godine. Ili pak svratiti na koji nastup, cene i raspored možete naći na njihovom sajtu.  Dan u ovom gradu traje kraće, zato odoh da spavam, rezervisao sam plovidbu Senom u 11h, a to je za mene poprilično rano.

Uspeo sam dan ranije da rezervišem kartu za jednočasovnu plovidbu po reci Seni, fantastično iskustvo. Možda nećete čekati u redovima ali sigurno ćete uštedeti pri online kupovini, platio sam 10 umesto 14 evra koliko je na samoj lokaciji ukrcavanja. Pogled sa mostova jeste sjajan, ali pogled sa broda je još bolji, zapravo najbolji mogući način da obidjete Pariz i većinu njegovih znamenitosti. Svakako preporučujem ovu turu koju možete bukirati ovde. Pripremite flašicu vode, kapu ili šešir, naočare kao i kameru. Tokom vožnje postoji i audio vodič na engleskom i francuskom jeziku, tako da ćete biti upoznati sa svim zdanjima koje vidite sa broda i pričama koje ih prate. Iskrcavanje mi je pomalo teško palo, ali sam imao ceo dan ispred sebe za nastavak avanture. Nedaleko odatle, nalazi se galerija “59 Rivoli“, fantastična zgrada na više nivoa, dom nekoliko manjih galerija i ateljea umetnika, koji tu svakodnevno rade, izlažu i prodaju svoja dela. Sama unutrašnjost zdanja je umetničko delo, ispunjeno detaljima, crtežima i bojama koje ostavljaju bez daha. Zadiviće vas želja da ovde provedete što više vremena, u obilasku nekoliko spratova, u pogledu sa nekog od prozora. Ulaz je besplatan ali možete ostaviti donaciju pri izlasku ukoliko to želite.


Jedva sam se nekako izmigoljio odavde, pun utisaka i novih frekvencija. Zaista magično mesto. Svaki grad zaslužuje slično. Sa vrha ove zgrade palim na vrh čelične dame. Ajfelov toranj sagradjen je 1889. kao eksponat za Svetsku izložbu povodom stogodišnjice francuske revolucije. Sa trista metara visine je do 1930. godine bila najviša gradjevina na svetu. Još uvek dominira Parizom i turističkim magazinima širom planete. Do ulaza vas deli tri kolone ljudi, prvi koji čekaju na sigurnosnu proveru, drugi  koji cupkaju do  blagajne sa ulaznicama i treći red pre ukrcavanja na lift. Ukoliko ne idete peške. Sve ukupno sam čekao oko sat i po do dva, nisam baš siguran jer je u poslednjem momentu stiglo razočarenje, vrh tornja je zatvoren zbog gužve i ne zna se kada će biti ponovo pušten u opticaj. Bez emocija, radnik na šalteru je rekao da mogu da idem do drugog sprata i to je to, dalje ne može. Ali čekao sam toliko. Ne čuje. Ali. Gospodine. Platio sam ulaz za drugi sprat. Nekoliko Rusa iza mene su psovali na maternjem i napustili red. Razočarenje je trajalo dok se nismo popeli na drugi sprat, odakle se pruža fenomenalan pogled na sve četiri strane, kao na dlanu. Verujem da je sa vrha još intenzivniji osećaj ali ovaj nije bio za bacanje. Potrudite se da karte, opet naglašavam, kupite unapred online jer mislim da tada u tom slučaju ne postoji mogućnost da vam zabrane odlazak do poslednje tačke na vrhu. Plus, preskačete jedan, najduži red. Sve informacije o cenama i radnom vremenu možete pogledati ovde.

Popeo sam se liftom a vratio stepenicama. Ukoliko se ne bojite visine uradite isto, jer se metalna konstrukcija stepeništa relativno providi, te je doživljaj zagarantovan. Svakako ćete tako više osetiti masivnost konstrukcije i njenu unutrašnjost. Zaljubljenim parovima ovde je zabranjeno da kače svoje katance ljubavi forever tugeder. Sve strane sam obišao po par puta preslišavajući sebe da li treba da se napokon zaputim ka tlu, a kada se to desilo promatrao sam  da li je to bila ispravna odluka. Ili sam ipak mogao još malo da prošetam iznad ovih zgrada. Još jedan u nizu razlog da se vratim ovom gradu. A mi se svakako vraćamo priči uskoro.

putriota.

PHUKET

Danas mi je mnogo jasnije zbog čega mnogo naših ljudi dolazi, iz ovih krajeva balkanskih,  isključivo na Puket, preciznije Patong a da pritom ne poseti i druga mesta na Tajlandu. Patong je po mom prvom utisku – Budva na steroidima. Takav je i ostao. Ne, nemam ništa protiv ljudi koji vole da putuju na takva mesta, čak je i osveženje doživeti takvo mesto posle mirnog Rajlija, ali svakog gosta dva dana dosta.

Počećemo od toga da tuk-tuk, otvoreno vozilo za prevoz uglavnom turista, na Patongu ima ugrađene zvučnike iz kojih gruva muzika, neki tajlandski turbo folk ili neki od DJeva sa Dens arene, ali i led rasvetu kabine u raznim bojama. Očekivao sam strobove ali nažalost ih nisam našao. Takođe su tu i beli kombiji, brdo automobila i motora iz kojih se čuje raznovrsna glazba. Recimo da kažemo za svakog po nešto. Na svakom mogućem uličnom koraku se nešto prodaje ili nudi, prodavci su mnogo agresivniji i nametljiviji nego u Bangkoku, sve je za nijansu bučnije, ali svakako doživljaj po sebi. Za one koji to vole za duže od dva dana, za nas koji uživaju i u drugim stvarima, nikako duže. Nigde nije teže preći ulicu na pešačkom prelazu nego u Patongu. Najzanimljivije je ako prelazi više vas pa krećete na “1, 2, 3 trči!”. Vremenom mi se učinilo učinkovitim podignuta ruka, nešto kao pandur kada zaustavlja vozilo, zakoračite na zebru i rukom im pokažete to “stop”. Ne čekajte na pešačkom da stanu sami od sebe jer to se neće desiti i ostaćete u Patongu zauvek. A to nije dobro. U Tajlandu je generalno totalna anarhija što se saobraćaja tiče, te su mi prvi put u životu naše bahate glave izgledale kao male bebe za ovdašnje vozače. U Patongu možete sresti sve slojeve ljudi, što na možda drugim mestima nemate prilike. Uglavnom preovladavaju mladi ljudi željni provoda, alkohola i seksa. Nekako u vazduhu osećate seks, da se sve vrti oko toga i da je seks turizam ovde glavna grana privrede. Tu su i napaljeni Kinezi u velikom broju kao i porodični Rusi koji su u ovaj grad bluda poveli i svoje supruge sa decom. Svakako, jedan zanimljiv prizor.


Najbučnija i najseksipilnija ulica recimo u Patongu je Bangla ulica, gde se nalazi najveći deo klubova, striptiz barova, ping pong zabave. Kada ste već u toj ulici nemojte zaobići noćni market, jedno simpatično mesto gde imate u ponudi raznovrsne specijalitete, pića i sladolede, možete predahnuti od buke i svakojakih ponuda. Za razliku od na primer lokala u Čang Maiju sa kojim ćemo se tek sresti ovde, lokali u Patongu uglavnom odišu kičom i neukusom, nešto kao Grand Patong. Da ne preterujem, Patong ima i dobrih strana, recimo plaža Freedom koju morate obavezno posetiti, a koza zapravo i nije u Patongu, ali može da se profura, blizu je. Jedini problem je što do nje možete doći taksijem ili brodićem koji je ekstremno skup za 15 minuta vožnje. Jeftinija varijanta je da uzmete taksi, obavezno spustite cenu jer će probati da vas nasamare sa cenom za 10 minuta vožnje! Taksi će vas odvesti do kraja asfaltiranog puta nakon čega morate peške. E sadam postoji tu još jedna caka, plaža je izolovana od slobodnog prostora, tj. svuda oko nje se nalazi privatno zemljište gde su se vlasnici dosetili da naplaćuju prolaz kroz imanje do plaže. Prvo su naplaćivali nešto simbolično ali su od prošle godine podigli cenu duplo, videvši da je sve više turista zainteresovano da provede dan na plaži. Plaža zaista jeste prelepa, čista, okružena palamama, šumom i stenama, vredi svaki bat potrošen na bezveze. Lokacija je takođe pogodna za ronjenje. Na samoj plaži postoji kafić i restoran, nije bučno, idealno za provesti ceo dan. Jedini problem možda za pojedine ljude koji dolaze taksijem a ne brodom je što pri povratku ima dosta stepenika pa opijeni suncem nije lako osvojiti asfalt ponovo. Mi smo se od plaže do Patonga vratili pešaka, ukupno oko pola sata šetnje u kojoj u jednom momentu uživate u lepom pogledu na Patong.

Gradska plaža na Patongu, da je tako nazovem, koja se proteže duž celog grada, je zaista ogromna i relativno puna turista. Ponude da kupite hranu, piće ili ogrlicu ne janjavaju ni dok ležite na plaži, svako malo će vam neko prići. Pravite se mrtvi jer ni čitanje knjige ne pomaže. More na toj plaži nije čisto, da li zbog mnogo ljudi, skutera ili nečeg trećeg ali ne očekujte prozirno azurno plavu vodu. Nije mi smetalo da se ohladim u vrelom danu. Od aktivnosti na plaži imate svašta: vožnja na banani, vožnja skuterom, parasejling i još neke vodene aktivnosti. Postoji priča da skuteri zadaju dosta muke kako turistima tako i gradskim čelnicima, ima ih zaista dosta te remete bezbednost i mir na plaži, kažu da je bilo i tragičnih ishoda. Jedno vreme su skuteri bili zabranjeni na Patong plaži ali izgleda zabrana više ne važi. Na desetine skutera se u svakom momentu koristi. I pored moje želje da poletim, parasejling takođe kažu na ovom mestu nije baš najbezbedniji. Bilo je nekoliko tragičnih ishoda na Puketu u nekoliko zadnjih godina uglavnom zbog loše opreme ili činjenice da niko ne vrši proveru niti selekciju među firmama koje se time bave. Pored svega toga kao i kod skutera, u svakom momentu na nebu imate bar dve osobe koje lete. Ako ostajete duže na Puketu obavezno posetite još manjih i mirnijih plaža koje na fotografijama barem izgledaju lepo.

Pored Patonga
Kao i u ostalim mestima gde smo bili i u Patongu vas obleću sa svih strana i nude vam razne ekskurzije i izlete po ostrvu koje je zaista veliko, najveće u Tajlandu. Loša strana ovdašnjih izleta je što se većina njih vrti oko životinja, tj. iskorišćavanja životinja. Možete maziti nadrogiranog tigra ili pijanu zmiju, možete se diviti i smejati majmunima koji glume ljude ili možete jahati slonove koji su dobar deo svoje mladosti bili pod nehumanim treninzima, prebijani, kako bi vas držali na leđima i vodali po Tajlandu na 35 stepeni i 90% vlažnosti vazduha. Veliki sam protivnik bilo kakvog iskorišćavanja životinja u svrhu zabave, stoga smo se odlučili da obiđemo samo tri mesta van Patonga. Prvo mesto je “Brdo majmuna” u gradu Puketu, šumovito brdo na čijem vrhu slobodno žive majmuni, porodice majmuna, ima ih mnogo. Mnogo. Možete šetati zajedno sa njima, diviti im se, fotografisati ali svakako budite oprezni, jer pored svega, majmuni su divlje životinje i morate ih tako i tretirati. U slučaju da im ugrožavate prostor ili slobodu, ili zbog nečeg trećeg mogu vas napasti, ogrebati ili ujesti. Majmune takođe možete hraniti, kikirikijem ili bananama, samo ih hranite što manje ili ih nemojte hraniti jer je loše za njih da se oslanjaju isključivo na hranu koju im ljudi obezbeđuju. Kada im nudite hranu, obavezno im dajte iz prvog puta, nemojte se igrati hranom sa njima jer ih to razljućuje, izbegavajte da previše pokazujete zube majmunima jer je to njima izraz agresije. Nemojte ih previše maziti i dirati jer ne vole to, vraćamo se na to da su oni divlje životinje te to morate poštovati. Na brdu sa majmunima smo proveli nešto više od pola sata. Druga destinacija nam je bila statua Bude, visoka 45 metara na vrhu planine sa koje se pruža fenomenalni pogled na celo ostrvo. Mirno i opuštajuće mesto, pomalo odiše duhovnom atmosferom i pored bezbroj turista. U podnožju statue se nalazi mali hram, prodavnica, mali park i mesta za molitvu. Obavezno posetiti ovo mesto. Pored ovoga što sam ja posetio, ako imate vremena obiđite i stari deo grada Puketa koji je izgrađen u portugalskom stilu, kao i najjužniji deo ostrva, rt gde kako kažu možete uživati u najlepšem zalasku sunca. Ja nažalost nisam imao vremena ovaj put za ova mesta. Ako se ikada u životu budem osećao dovoljno napaljeno da se vratim Puketu, svakako su mi na listi.

Vidimo se uskoro na severu. Voljeni Čang Mai.

RAILAY

Kako doći od Bangkoka do Rajlija?
Ako nešto volim, to su turisti iz zapadne Evrope koji u svojoj zemlji ne smeju da zucnu dok se u zemljama po Aziji, Africi i Americi bahate. Takvi su bili neki nemci u vozu iz Bangkoka za Surat Tani, gradić na jugu države. Odlučili smo da do mora krenemo kombinacijom nekoliko prevoza, vozom, autobusom i brodom, malo duža i recimo da kažem, komplikovana opcija s obzirom da postoje direktni letovi, ali velika avantura. Tako je i bilo. Voz koji smo platili oko 25 evra po sobi za noćni voz, sa spavaćim kolima, može vam takođe uštedeti novac za smeštaj koji nećete platiti tu noć, te imate dva u jedan – prevoz i smeštaj. Vozovi su uvek zanimljiviji od aviona i iz aspekta upoznavanja ostatka zemlje, ljudi i kulture. Mnogo toga smo doživeli i videli na ovom putu što možda na dva aerodroma ne bi. Tajlanđani nisu tačni u minut da se razumemo, voz vam može kasniti, ali ne previše. Nemojte preterano očekivati da ćete stići svuda po redu vožnje i planu. Nama voz nije kasnio, ali smo imali mali problem sa autobusom jer je bilo previše ljudi pa smo usmereni na drugi, lokalni autobus koji je iz Surat Tanija išao za Krabi. Ceo put od Bangkoka do Rajlija nas je koštao oko 39 evra. Kao što rekoh, prvo smo išli vozom, te autobusom kompanije Phantip, obe karte možete rezervisati online. Nakon toga, kada smo stigli u grad Krabi, uzeli smo nešto slično tuk-tuku ali je veći, kao otvoreni kombi, koji nas je za nekih 15 minuta odvezao do luke. Ukoliko idete na Rajli istočni deo, brodić kreće iz luke Ao Nam Mao, dok ako vam je smeštaj na zapadnoj strani, najbolje je od Krabija otići do luke u mestu Ao Nang, pa tu brodićem do Rajlija. Imajte na umu da Tajlanđani jako slabo govore engleski jezik, ako je ikako moguće pripremite nazive ulica, hotela, mesta i luka na tajlandskom jeziku, jer često i pokazivanje na mapi neće uroditi plodom. Druga opcija i brža vam je svakako avion do Krabi aerodroma odakle dalje možete uhvatiti taksi do luke, pa brodićem na Rajli. Većina hotela organizuje prevoz od aerodroma do njih, raspitajte se kod svog. Letove iz Bangkoka možete pronaći ovde. U vozu smo lepo spavali uz zvuke tračnica, što bi rekli braća Hrvati, u autobusu gledali polja pirinča i šume, malo spavali ka odredištu, u crvenom kombiju mirisali letnji pljusak, jahali talase u brodiću, sve dok nas sunce nije obasjalo na istočnoj strani Rajlija.

Prvo što ćete pomisliti kada budete pristajali u uvalu – ovo je raj na zemlji. I jeste, vizuelno svakako, kao sa reklama za Tajland. Planine koje obavijaju ovo mesto uzdižu se i spuštaju, gordo i zastrašujuće. Ako ne za sve, ovo je raj za penjanje i planinarenje zasigurno, za koje sam se jako zainteresovao na ovom mestu, a kasnije i počeo da treniram u Beogradu. Rajli iako nije ostrvo, baš zbog gordih planina sa svih strana, nije moguće osvojiti kopnenim putem. Baš zbog toga je atmosfera u mesto nekako ostrvska i opuštajuća. Okolne planine imaju i jednu lošu stranu – tokom dana bilo koji brodić da dolazi ili kreće iz lokalnog pristaništa, a ima ih koliko i stanovnika u Bangkoku, odjekuje zvuk motora tako da ovo mesto u prinipu nije za one koji vole apsolutnu tišinu tokom dana. Što se tiče ostalih zvukova, tu su razne ptice, talasi, vrlo tiha muzika od nekud, majmuni, cvrčci i još po nešto. Sami tajlanđani su nekako jako tih narod imam utisak, sve rade staloženo i tiho, nekako dostojanstveno, nema nepotrebne dreke i vike među njima kao u našim zemljama.

Mirisi su slični kao i u Bangkoku, mešavina hrane, mirisnih ulja i kanalizacije sa dodatkom mora. Istočni deo u kojem smo i mi odseli nema plažu, već šetalište i pristanište za brodiće dok je plaža na zapadnoj strani jako blizu i lako dostupna. Plaža je ogromna i peščana, zapravo podeljena na dva dela, u prvom je rezervisana za brodiće dok je u drugom delu odeljak za kupanje. Ono što trebate znati da se u vodama ovde jako često pojavljuju meduze od onih najmanjih koje praktično i ne vidite do malo većih, ali svakako nije problem za plivanje. Samo budite obazriviji i ne idite u dosta duboku vodu. Smešteni smo bili u bungalovima Garden View, prezadovoljni smeštajem kao i izgledom celog kompleksa. Tu se nalazi recepcija, kuhinja i terasa sa stolovima gde svakog jutra uživate u doručku (preporučujem banana palačinke) kao i oko 20 drvenih kućica svaka sa pogledom ka moru. Mi smo dobili mislim bungalov sa najboljim pogledom na uvalu, bili smo bez teksta nekih 15 minuta po dolasku, šetali po bungalovu i terasi ushićeni i srećni. Zaista vredi svaki cent koji smo platili. Svaki bungalov poseduje sef, svoje kupatilo, terasu i ventilator. Vodu za tuširanje greju putem sunčeve svetlosti tako da je voda povremeno hladna, ali to u ovim vremenskim uslovima nije nikakav problem, čak i prija. Kompleks se nalazi na brdu isprepletan drvećem i palmama, tako da praktično imate utisak da boravite u džungli jer ne vidite nikakva svetla šetališta ili restorana, izdvojeni ste da uživate u svom miru i pogledu koji će vas mamiti da i ne napuštate sobu. Mi smo bungalov platili oko 20 evra po osobi po noćenju. Svakodnevni gosti su nam bili gušteri, vodeni, onako simpatični.

Hrana i sve na Rajliju je skuplje nego u Bangkoku, što se valjda i očekuje od mesta na moru sa brodićima kao jedinim transportom. Takođe mogu konstatovati da je i kvalitet hrane po restoranima lošijeg kvaliteta nego u glavnom gradu, ili sam možda ja bio na pogrešnim mestima. Kao što sam spomenuo, u samom mestu ima se svašta videti i raditi, jedno od zanimljivijih stvari na ovom putovanju je bilo penjanje uz relativno strmu planinu do skrivene lagune unutar nje. Penjanje do vrha i kasnije spuštanje do lagune traje oko 45 minuta, imajte na umu da je klizavo i delimično zahtevno za snagu, ali je nagrada na kraju itekako vredna. Zbog zemlje i klizavih i opasnih površina nemojte ići u avanturu tokom ili pre kiše. Negde na sredini uspona, kada stignete do vrha, sa leve strane imate vidikovac koji će biti idealno mesto da predahnete i uživate u pogledu na plažu i ostatak Rajlija. U samoj laguni možete provesti neko vreme, nema mnogo mesta za leći na primer, ali se možete okupati i uživati u detaljima koje je priroda za nas izvajala. Uspon prema laguni započinje negde na pola puta između istočnog Rajlija i plaže Ao Phra Nang, o kojoj ću takođe sada reći par reči. Prvi put kada smo stigli na ovu plažu koja se nalazi između istočnog i zapadnog dela Rajlija, nije bilo teško odlučiti da ćemo se tu i vraćati narednih dana, s obzirom da je plaža daleko lepša, atraktivnija i prirodnija od one na zapadnoj strani. Svaka preporuka za plažu koja nudi odmor, divno more, strme stene za one željne adrenalina, malo ostrvo preko puta do koga možete peške tokom oseke, razne male đakonije koje možete kupiti na jednom od brodića prodavnica, ali i pećinu punu falusa posvećenih princezi. Živopisni kutak koji je učinio ovaj deo puta tako opuštajućim.

IZLET

Štandovi na šetalištu imaju u ponudi nekoliko opcija izleta, uglavnom su svuda iste cene samo se kompanije razlikuju, ako i to. Najpopularniji izleti su “Četiri ostrva”, koji je mislim i najkraći jer se obilaze četiri ostrva blizu Rajlija, sledeće je “Phi Phi” za koji smo se mi odlučili, gde se obilazi ostrvo Bamboo, uvala Maya, gde je btw sniman film “Beach”, uvala majmuna, Phi Phi Don sa ručkom u hotelu, kao i laguna na ostrvu Phi Phi Leh. Odmah ću vam reći da smo jako zadovoljni izletom iako ja sam nisam miljenik organizovanih putovanja preko agencija. Treći izlet koji je često na reklamama je “James Bond Island” ili kako Tajlanđani kažu “Jame Bond”, jer koliko sam uočio, gutaju i ne izgovaraju poslednja slova u pojedinim rečima, tako je lanč – lan, masaža – masaaa, bič – bi itd. Naš izlet je koštao 46 evra po osobi gde je uključen prevoz, neograničena voda za piće, posluženje u vidu voća, ručak u hotelu na Phi Phi Donu, kao i taksa za ulazak u nacionalni park. Ceo izlet je trajao oko 6 i po sati, a na gliseru nas je bilo oko tridesetoro plus posada. Jako zabavni zaposleni, predani svom radu, učiniće ovaj izlet još nezaboravnijim. Kompanija kojom smo mi išli je Sea Eagle Tour .

Imali smo priliku da se kupamo na kristalno čistoj “Bamboo” plaži sa tirkizno zelenom vodom, gnjurimo i razgledamo korale, grebene i ribice svih boja u blizini ostrva Phi Phi, okupamo se u uvali “Maya” i prošetamo obližnom džunglom, družimo se sa malim, skoro plišanim majmunima koji dan provode na stenama uvale dok čekaju po koju bananu da poleti sa broda, kupamo se i skačemo sa broda u laguni koja je sa svih strana okružena masivnim planinama. Nemam ništa zameriti organizaciji ovog puta tako da vam svakako predlažem ovu turu ako se zateknete u nekom mestu u Andamanskom moru.

Osučanli smo se, izgoreli ili počeli da gorimo, neki dobili upalu mišića od penjanja, pozdravili se sa bungalovom i krenuli na malo duži put brodom. Nekih dva sata od Rajlija. Vidimo se uskoro na Puketu, ostrvu Bude i bluda.