Pariz [deo jedan]

Pariz me dosta dugo nije zanimao, nisam imao nikakvu želju da ga obiđem, da li zbog glasina kako Francuzi kao narod nisu baš najljubazniji ili zbog masovnog turizma koji ovde vlada a ne možete ga zaobići. Uglavnom. Iskren da budem čak ni dva dana pred put ništa nisam očekivao od njega, gledao sam to kao površno čekiranje grada na mapi, da vidim ono što su svi videli, usput posetivši prijatelja. Prijatelji smo postali Pariz i ja, družili smo se tri puna dana, ostali dužni jedan drugome. Do glavnog grada Francuske iz Beograda lete AirSerbia i WizzAir, kod ovih prvih, najjeftinije karte sam našao za 250 evra, kod drugih za 80 evra, obe sa ručnim prtljagom, povratne. Imajte na umu da AirSerbia leti do bližeg (glavnog) aerodroma, te da je transport do grada 17 evra u oba smera, dok je sa aerodroma na koji sleće Wizz, povratna karta do Pariza 29 evra. Autobusom iz Srbije se može do Pariza doći sa više kompanija, dve najveće su Lasta i Fudeks. Cena povratne kate je 145 evra, put traje oko 26 sati. Sve dodatne informacije o polascima, kupovini karata možete potražiti na njihovim sajtovima klikom na ime kompanije u tekstu. Ja lično nisam koristio nijednu od ovih opcija jer sam pre i nakon puta u Pariz bio stacioniran u Milanu, industrijskoj lepotici Italije. Izmedju ova dva grada postoje letovi, ali ja sam se odlučio za putovanje vozom, koje me je častilo prelepim prizorima planina, reka, pašnjaka i svega onog što promiče dok slušate muziku zavaljeni u sedište. Između Pariza i Milana postoji tri dnevna i jedan noćni voz, dnevne polaske vrši kompanija SNCF, dok noćni voz pripada Trenitalia grupi. Pri kupovini karata obratite pažnju na promocije jer je sedište u prvoj klasi nekada skuplje za samo par evra ili je čak i ista cena sa ekonomskom, a na dužim relacijama kao što je ova (sedam sati vožnje) se daleko isplati. Prvi put sam se vozio prvom voznom klasom i jako sam zadovoljan udobnošću i usluzi. Volim vozove, to mi je najdraži vid prevoza i uvek se odlučujem za isti ako je moguće.

Prvi sustret sa Parizom bio je pozitivan, toliko sam uživao u poslednjem zaletu šinama brzog voza da mi nije ništa moglo narušiti raspoloženje. Prvo što vam savetujem da uradite, ukoliko ste rezervisali smeštaj van centra grada, je da kupite kartu za gradski prevoz za više dana, ja sam pazario za tri, koliko i ostajem. Postoje opcije koliko želite dana i koliko gradskih zona. Prve tri gradske zone pokrivaju sve turističke lokacije. Karta za neograničen broj vožnji za ta tri dana me je koštala 26 evra, pomalo skuplja, ali se pokazala kao veoma pametna odluka. Izbegavate redove pri kupovini pojedinačnih karata ali i štedite novac ukoliko tumarate po gradu koliko i ja. Validiram kartu, upadam u vagon metroa broj 4 i pravaz hotel. F1 Paris Porte de Châtillon,  malo dalje od centra ali blizu metro stanice. Hotelom sam jako zadovoljan, čist i uredan, bez nekog spektakularnog pogleda ali ko još stoji pored sobnog prozora dok je u novom gradu? Smeštaj u Parizu nije jeftin, tri noćenja za dvoje u ovom hotelu koštala su 120 evra, što je jako pristojna cena. Postoji mogućnost doplate za doručak ali nisam isprobao, komentare o smeštaju i doručku možete pročitati na njihovom Booking profilu klikom na ime hotela u tekstu.

Pre posete turističkih znamenitosti i atrakcija uvek preporučujem tumaranje gradom, lutanje ulicama, upoznavanje sa duhom i energijom grada. Zdravo Parizeru, kako si? Ja dobro, izbegavah te, evo me sada. Posramljen, jer si zaista super na prvi naš razgovor. Krenuo sam od Trijumfalne kapije, Jelisejskim poljima ka mostu Aleksandra III. Ogromna gužva, znao sam. Neću biti u prilici ništa da fotografišem od ovih turista, ne možeš ni hodati normalno. To su horde ljudi u ovoj ulici, poziraju, stoje i ćaskaju, ne obaziru se na crveno svetlo. Užurbano sam napuštao ovaj potez, tamo negde je bolje. I jeste, čim izađete iz Jelisejskih, može se disati, naročito pored reke uz povetarac koji zlata vredi u avgustu mesecu. Nažalost nisam proverio kakav je pogled sa kapije, od prijatelja kasnije saznah da je spektakularan ali sam već bio u Milanu. Ostavljam na listi za svoj povratak. Ulaz na Trijumfalnu kapiju košta 12 evra, a sve ostale informacije možete naći ovde. Da, obavezno, ali obavezno sve moguće ulaznice kupite online ako je ikako moguće jer ćete u suprotnom kao ja trošiti vreme i kožu na suncu u redovima koji su nekada zaista dugački. Nekada je karte potrebno rezervisati online i nedeljama unapred za pojedine lokacije. Ipak je ovo Pariz kažu. Nego, pogled na grad sa mostova je ono što ostaje urezano u pamćenju. Bilo koja strana sveta izgleda baš kao ona prava. Gde se zaputiti? Prema čeličnoj grdosiji. Nisu je ni Parižani voleli na početku, dok nisu shvatili da je lako mogu unovčiti. Sada je lepotica, simbol turizma, slobode, ljubavi i dugih redova. To sam shvatio sutradan. Za sada sam je samo razgledao sa svih mogućih strana, merkao, fotkao, skretao pogled ponekad na balkone okolnih zgrada koji nisu ništa manje interesantni. Crvene tende prkose suncu. Cveće uredno stoji u žardinjerama. Ko ima lepše terase od Francuza?Ukoliko ogladnite, probajte čuvenu francusku supu sa lukom u nekom od šarmantnih ali ne tako jeftinih lokala, ili je spremite već sutra u svojoj kuhinji, evo recepta. Ako mislite da supa ne može da zasiti, varate se. Što kaže moja baka, jeo sam sit. Energija za dalje pešačenje spremna, pravac Monmartr.

Monmartr, taj stari zavodnik. Predlažem obilazak i danju i noću, šetnju ovim vijugavim ulicama punim zanimljivih kuća i zgradica, lokala i restorančića. Muzika. Ljudi ovde uživaju, plešu i pevaju. Centar umetničkog i boemskog života. Najviši deo Pariza je sačuvao fasade ali i vingrade na svojim obroncima, te nemate utisak kao da ste u višemilionskom gradu. Bazilika posvećena srcu Isusovom kao i groblje u sklopu zdanja je svakako vredna posete. Ukoliko niste željni uspona pešaka, tu je uspinjača do vrha, za čiju vožnju važi trodnevna karta, ili ukoliko je nemate možete kupiti pojedinačnu. Pri povratku, u podnožju, možete proći pored čuvene crvene vetrenjače, ili poznatije kao Mulen Ruž, pariski noćni klub i kabare, otvoren davne 1889. godine. Ili pak svratiti na koji nastup, cene i raspored možete naći na njihovom sajtu.  Dan u ovom gradu traje kraće, zato odoh da spavam, rezervisao sam plovidbu Senom u 11h, a to je za mene poprilično rano.

Uspeo sam dan ranije da rezervišem kartu za jednočasovnu plovidbu po reci Seni, fantastično iskustvo. Možda nećete čekati u redovima ali sigurno ćete uštedeti pri online kupovini, platio sam 10 umesto 14 evra koliko je na samoj lokaciji ukrcavanja. Pogled sa mostova jeste sjajan, ali pogled sa broda je još bolji, zapravo najbolji mogući način da obidjete Pariz i većinu njegovih znamenitosti. Svakako preporučujem ovu turu koju možete bukirati ovde. Pripremite flašicu vode, kapu ili šešir, naočare kao i kameru. Tokom vožnje postoji i audio vodič na engleskom i francuskom jeziku, tako da ćete biti upoznati sa svim zdanjima koje vidite sa broda i pričama koje ih prate. Iskrcavanje mi je pomalo teško palo, ali sam imao ceo dan ispred sebe za nastavak avanture. Nedaleko odatle, nalazi se galerija “59 Rivoli“, fantastična zgrada na više nivoa, dom nekoliko manjih galerija i ateljea umetnika, koji tu svakodnevno rade, izlažu i prodaju svoja dela. Sama unutrašnjost zdanja je umetničko delo, ispunjeno detaljima, crtežima i bojama koje ostavljaju bez daha. Zadiviće vas želja da ovde provedete što više vremena, u obilasku nekoliko spratova, u pogledu sa nekog od prozora. Ulaz je besplatan ali možete ostaviti donaciju pri izlasku ukoliko to želite.


Jedva sam se nekako izmigoljio odavde, pun utisaka i novih frekvencija. Zaista magično mesto. Svaki grad zaslužuje slično. Sa vrha ove zgrade palim na vrh čelične dame. Ajfelov toranj sagradjen je 1889. kao eksponat za Svetsku izložbu povodom stogodišnjice francuske revolucije. Sa trista metara visine je do 1930. godine bila najviša gradjevina na svetu. Još uvek dominira Parizom i turističkim magazinima širom planete. Do ulaza vas deli tri kolone ljudi, prvi koji čekaju na sigurnosnu proveru, drugi  koji cupkaju do  blagajne sa ulaznicama i treći red pre ukrcavanja na lift. Ukoliko ne idete peške. Sve ukupno sam čekao oko sat i po do dva, nisam baš siguran jer je u poslednjem momentu stiglo razočarenje, vrh tornja je zatvoren zbog gužve i ne zna se kada će biti ponovo pušten u opticaj. Bez emocija, radnik na šalteru je rekao da mogu da idem do drugog sprata i to je to, dalje ne može. Ali čekao sam toliko. Ne čuje. Ali. Gospodine. Platio sam ulaz za drugi sprat. Nekoliko Rusa iza mene su psovali na maternjem i napustili red. Razočarenje je trajalo dok se nismo popeli na drugi sprat, odakle se pruža fenomenalan pogled na sve četiri strane, kao na dlanu. Verujem da je sa vrha još intenzivniji osećaj ali ovaj nije bio za bacanje. Potrudite se da karte, opet naglašavam, kupite unapred online jer mislim da tada u tom slučaju ne postoji mogućnost da vam zabrane odlazak do poslednje tačke na vrhu. Plus, preskačete jedan, najduži red. Sve informacije o cenama i radnom vremenu možete pogledati ovde.

Popeo sam se liftom a vratio stepenicama. Ukoliko se ne bojite visine uradite isto, jer se metalna konstrukcija stepeništa relativno providi, te je doživljaj zagarantovan. Svakako ćete tako više osetiti masivnost konstrukcije i njenu unutrašnjost. Zaljubljenim parovima ovde je zabranjeno da kače svoje katance ljubavi forever tugeder. Sve strane sam obišao po par puta preslišavajući sebe da li treba da se napokon zaputim ka tlu, a kada se to desilo promatrao sam  da li je to bila ispravna odluka. Ili sam ipak mogao još malo da prošetam iznad ovih zgrada. Još jedan u nizu razlog da se vratim ovom gradu. A mi se svakako vraćamo priči uskoro.

putriota.

PHUKET

Danas mi je mnogo jasnije zbog čega mnogo naših ljudi dolazi, iz ovih krajeva balkanskih,  isključivo na Puket, preciznije Patong a da pritom ne poseti i druga mesta na Tajlandu. Patong je po mom prvom utisku – Budva na steroidima. Takav je i ostao. Ne, nemam ništa protiv ljudi koji vole da putuju na takva mesta, čak je i osveženje doživeti takvo mesto posle mirnog Rajlija, ali svakog gosta dva dana dosta.

Počećemo od toga da tuk-tuk, otvoreno vozilo za prevoz uglavnom turista, na Patongu ima ugrađene zvučnike iz kojih gruva muzika, neki tajlandski turbo folk ili neki od DJeva sa Dens arene, ali i led rasvetu kabine u raznim bojama. Očekivao sam strobove ali nažalost ih nisam našao. Takođe su tu i beli kombiji, brdo automobila i motora iz kojih se čuje raznovrsna glazba. Recimo da kažemo za svakog po nešto. Na svakom mogućem uličnom koraku se nešto prodaje ili nudi, prodavci su mnogo agresivniji i nametljiviji nego u Bangkoku, sve je za nijansu bučnije, ali svakako doživljaj po sebi. Za one koji to vole za duže od dva dana, za nas koji uživaju i u drugim stvarima, nikako duže. Nigde nije teže preći ulicu na pešačkom prelazu nego u Patongu. Najzanimljivije je ako prelazi više vas pa krećete na “1, 2, 3 trči!”. Vremenom mi se učinilo učinkovitim podignuta ruka, nešto kao pandur kada zaustavlja vozilo, zakoračite na zebru i rukom im pokažete to “stop”. Ne čekajte na pešačkom da stanu sami od sebe jer to se neće desiti i ostaćete u Patongu zauvek. A to nije dobro. U Tajlandu je generalno totalna anarhija što se saobraćaja tiče, te su mi prvi put u životu naše bahate glave izgledale kao male bebe za ovdašnje vozače. U Patongu možete sresti sve slojeve ljudi, što na možda drugim mestima nemate prilike. Uglavnom preovladavaju mladi ljudi željni provoda, alkohola i seksa. Nekako u vazduhu osećate seks, da se sve vrti oko toga i da je seks turizam ovde glavna grana privrede. Tu su i napaljeni Kinezi u velikom broju kao i porodični Rusi koji su u ovaj grad bluda poveli i svoje supruge sa decom. Svakako, jedan zanimljiv prizor.


Najbučnija i najseksipilnija ulica recimo u Patongu je Bangla ulica, gde se nalazi najveći deo klubova, striptiz barova, ping pong zabave. Kada ste već u toj ulici nemojte zaobići noćni market, jedno simpatično mesto gde imate u ponudi raznovrsne specijalitete, pića i sladolede, možete predahnuti od buke i svakojakih ponuda. Za razliku od na primer lokala u Čang Maiju sa kojim ćemo se tek sresti ovde, lokali u Patongu uglavnom odišu kičom i neukusom, nešto kao Grand Patong. Da ne preterujem, Patong ima i dobrih strana, recimo plaža Freedom koju morate obavezno posetiti, a koza zapravo i nije u Patongu, ali može da se profura, blizu je. Jedini problem je što do nje možete doći taksijem ili brodićem koji je ekstremno skup za 15 minuta vožnje. Jeftinija varijanta je da uzmete taksi, obavezno spustite cenu jer će probati da vas nasamare sa cenom za 10 minuta vožnje! Taksi će vas odvesti do kraja asfaltiranog puta nakon čega morate peške. E sadam postoji tu još jedna caka, plaža je izolovana od slobodnog prostora, tj. svuda oko nje se nalazi privatno zemljište gde su se vlasnici dosetili da naplaćuju prolaz kroz imanje do plaže. Prvo su naplaćivali nešto simbolično ali su od prošle godine podigli cenu duplo, videvši da je sve više turista zainteresovano da provede dan na plaži. Plaža zaista jeste prelepa, čista, okružena palamama, šumom i stenama, vredi svaki bat potrošen na bezveze. Lokacija je takođe pogodna za ronjenje. Na samoj plaži postoji kafić i restoran, nije bučno, idealno za provesti ceo dan. Jedini problem možda za pojedine ljude koji dolaze taksijem a ne brodom je što pri povratku ima dosta stepenika pa opijeni suncem nije lako osvojiti asfalt ponovo. Mi smo se od plaže do Patonga vratili pešaka, ukupno oko pola sata šetnje u kojoj u jednom momentu uživate u lepom pogledu na Patong.

Gradska plaža na Patongu, da je tako nazovem, koja se proteže duž celog grada, je zaista ogromna i relativno puna turista. Ponude da kupite hranu, piće ili ogrlicu ne janjavaju ni dok ležite na plaži, svako malo će vam neko prići. Pravite se mrtvi jer ni čitanje knjige ne pomaže. More na toj plaži nije čisto, da li zbog mnogo ljudi, skutera ili nečeg trećeg ali ne očekujte prozirno azurno plavu vodu. Nije mi smetalo da se ohladim u vrelom danu. Od aktivnosti na plaži imate svašta: vožnja na banani, vožnja skuterom, parasejling i još neke vodene aktivnosti. Postoji priča da skuteri zadaju dosta muke kako turistima tako i gradskim čelnicima, ima ih zaista dosta te remete bezbednost i mir na plaži, kažu da je bilo i tragičnih ishoda. Jedno vreme su skuteri bili zabranjeni na Patong plaži ali izgleda zabrana više ne važi. Na desetine skutera se u svakom momentu koristi. I pored moje želje da poletim, parasejling takođe kažu na ovom mestu nije baš najbezbedniji. Bilo je nekoliko tragičnih ishoda na Puketu u nekoliko zadnjih godina uglavnom zbog loše opreme ili činjenice da niko ne vrši proveru niti selekciju među firmama koje se time bave. Pored svega toga kao i kod skutera, u svakom momentu na nebu imate bar dve osobe koje lete. Ako ostajete duže na Puketu obavezno posetite još manjih i mirnijih plaža koje na fotografijama barem izgledaju lepo.

Pored Patonga
Kao i u ostalim mestima gde smo bili i u Patongu vas obleću sa svih strana i nude vam razne ekskurzije i izlete po ostrvu koje je zaista veliko, najveće u Tajlandu. Loša strana ovdašnjih izleta je što se većina njih vrti oko životinja, tj. iskorišćavanja životinja. Možete maziti nadrogiranog tigra ili pijanu zmiju, možete se diviti i smejati majmunima koji glume ljude ili možete jahati slonove koji su dobar deo svoje mladosti bili pod nehumanim treninzima, prebijani, kako bi vas držali na leđima i vodali po Tajlandu na 35 stepeni i 90% vlažnosti vazduha. Veliki sam protivnik bilo kakvog iskorišćavanja životinja u svrhu zabave, stoga smo se odlučili da obiđemo samo tri mesta van Patonga. Prvo mesto je “Brdo majmuna” u gradu Puketu, šumovito brdo na čijem vrhu slobodno žive majmuni, porodice majmuna, ima ih mnogo. Mnogo. Možete šetati zajedno sa njima, diviti im se, fotografisati ali svakako budite oprezni, jer pored svega, majmuni su divlje životinje i morate ih tako i tretirati. U slučaju da im ugrožavate prostor ili slobodu, ili zbog nečeg trećeg mogu vas napasti, ogrebati ili ujesti. Majmune takođe možete hraniti, kikirikijem ili bananama, samo ih hranite što manje ili ih nemojte hraniti jer je loše za njih da se oslanjaju isključivo na hranu koju im ljudi obezbeđuju. Kada im nudite hranu, obavezno im dajte iz prvog puta, nemojte se igrati hranom sa njima jer ih to razljućuje, izbegavajte da previše pokazujete zube majmunima jer je to njima izraz agresije. Nemojte ih previše maziti i dirati jer ne vole to, vraćamo se na to da su oni divlje životinje te to morate poštovati. Na brdu sa majmunima smo proveli nešto više od pola sata. Druga destinacija nam je bila statua Bude, visoka 45 metara na vrhu planine sa koje se pruža fenomenalni pogled na celo ostrvo. Mirno i opuštajuće mesto, pomalo odiše duhovnom atmosferom i pored bezbroj turista. U podnožju statue se nalazi mali hram, prodavnica, mali park i mesta za molitvu. Obavezno posetiti ovo mesto. Pored ovoga što sam ja posetio, ako imate vremena obiđite i stari deo grada Puketa koji je izgrađen u portugalskom stilu, kao i najjužniji deo ostrva, rt gde kako kažu možete uživati u najlepšem zalasku sunca. Ja nažalost nisam imao vremena ovaj put za ova mesta. Ako se ikada u životu budem osećao dovoljno napaljeno da se vratim Puketu, svakako su mi na listi.

Vidimo se uskoro na severu. Voljeni Čang Mai.

RAILAY

Kako doći od Bangkoka do Rajlija?
Ako nešto volim, to su turisti iz zapadne Evrope koji u svojoj zemlji ne smeju da zucnu dok se u zemljama po Aziji, Africi i Americi bahate. Takvi su bili neki nemci u vozu iz Bangkoka za Surat Tani, gradić na jugu države. Odlučili smo da do mora krenemo kombinacijom nekoliko prevoza, vozom, autobusom i brodom, malo duža i recimo da kažem, komplikovana opcija s obzirom da postoje direktni letovi, ali velika avantura. Tako je i bilo. Voz koji smo platili oko 25 evra po sobi za noćni voz, sa spavaćim kolima, može vam takođe uštedeti novac za smeštaj koji nećete platiti tu noć, te imate dva u jedan – prevoz i smeštaj. Vozovi su uvek zanimljiviji od aviona i iz aspekta upoznavanja ostatka zemlje, ljudi i kulture. Mnogo toga smo doživeli i videli na ovom putu što možda na dva aerodroma ne bi. Tajlanđani nisu tačni u minut da se razumemo, voz vam može kasniti, ali ne previše. Nemojte preterano očekivati da ćete stići svuda po redu vožnje i planu. Nama voz nije kasnio, ali smo imali mali problem sa autobusom jer je bilo previše ljudi pa smo usmereni na drugi, lokalni autobus koji je iz Surat Tanija išao za Krabi. Ceo put od Bangkoka do Rajlija nas je koštao oko 39 evra. Kao što rekoh, prvo smo išli vozom, te autobusom kompanije Phantip, obe karte možete rezervisati online. Nakon toga, kada smo stigli u grad Krabi, uzeli smo nešto slično tuk-tuku ali je veći, kao otvoreni kombi, koji nas je za nekih 15 minuta odvezao do luke. Ukoliko idete na Rajli istočni deo, brodić kreće iz luke Ao Nam Mao, dok ako vam je smeštaj na zapadnoj strani, najbolje je od Krabija otići do luke u mestu Ao Nang, pa tu brodićem do Rajlija. Imajte na umu da Tajlanđani jako slabo govore engleski jezik, ako je ikako moguće pripremite nazive ulica, hotela, mesta i luka na tajlandskom jeziku, jer često i pokazivanje na mapi neće uroditi plodom. Druga opcija i brža vam je svakako avion do Krabi aerodroma odakle dalje možete uhvatiti taksi do luke, pa brodićem na Rajli. Većina hotela organizuje prevoz od aerodroma do njih, raspitajte se kod svog. Letove iz Bangkoka možete pronaći ovde. U vozu smo lepo spavali uz zvuke tračnica, što bi rekli braća Hrvati, u autobusu gledali polja pirinča i šume, malo spavali ka odredištu, u crvenom kombiju mirisali letnji pljusak, jahali talase u brodiću, sve dok nas sunce nije obasjalo na istočnoj strani Rajlija.

Prvo što ćete pomisliti kada budete pristajali u uvalu – ovo je raj na zemlji. I jeste, vizuelno svakako, kao sa reklama za Tajland. Planine koje obavijaju ovo mesto uzdižu se i spuštaju, gordo i zastrašujuće. Ako ne za sve, ovo je raj za penjanje i planinarenje zasigurno, za koje sam se jako zainteresovao na ovom mestu, a kasnije i počeo da treniram u Beogradu. Rajli iako nije ostrvo, baš zbog gordih planina sa svih strana, nije moguće osvojiti kopnenim putem. Baš zbog toga je atmosfera u mesto nekako ostrvska i opuštajuća. Okolne planine imaju i jednu lošu stranu – tokom dana bilo koji brodić da dolazi ili kreće iz lokalnog pristaništa, a ima ih koliko i stanovnika u Bangkoku, odjekuje zvuk motora tako da ovo mesto u prinipu nije za one koji vole apsolutnu tišinu tokom dana. Što se tiče ostalih zvukova, tu su razne ptice, talasi, vrlo tiha muzika od nekud, majmuni, cvrčci i još po nešto. Sami tajlanđani su nekako jako tih narod imam utisak, sve rade staloženo i tiho, nekako dostojanstveno, nema nepotrebne dreke i vike među njima kao u našim zemljama.

Mirisi su slični kao i u Bangkoku, mešavina hrane, mirisnih ulja i kanalizacije sa dodatkom mora. Istočni deo u kojem smo i mi odseli nema plažu, već šetalište i pristanište za brodiće dok je plaža na zapadnoj strani jako blizu i lako dostupna. Plaža je ogromna i peščana, zapravo podeljena na dva dela, u prvom je rezervisana za brodiće dok je u drugom delu odeljak za kupanje. Ono što trebate znati da se u vodama ovde jako često pojavljuju meduze od onih najmanjih koje praktično i ne vidite do malo većih, ali svakako nije problem za plivanje. Samo budite obazriviji i ne idite u dosta duboku vodu. Smešteni smo bili u bungalovima Garden View, prezadovoljni smeštajem kao i izgledom celog kompleksa. Tu se nalazi recepcija, kuhinja i terasa sa stolovima gde svakog jutra uživate u doručku (preporučujem banana palačinke) kao i oko 20 drvenih kućica svaka sa pogledom ka moru. Mi smo dobili mislim bungalov sa najboljim pogledom na uvalu, bili smo bez teksta nekih 15 minuta po dolasku, šetali po bungalovu i terasi ushićeni i srećni. Zaista vredi svaki cent koji smo platili. Svaki bungalov poseduje sef, svoje kupatilo, terasu i ventilator. Vodu za tuširanje greju putem sunčeve svetlosti tako da je voda povremeno hladna, ali to u ovim vremenskim uslovima nije nikakav problem, čak i prija. Kompleks se nalazi na brdu isprepletan drvećem i palmama, tako da praktično imate utisak da boravite u džungli jer ne vidite nikakva svetla šetališta ili restorana, izdvojeni ste da uživate u svom miru i pogledu koji će vas mamiti da i ne napuštate sobu. Mi smo bungalov platili oko 20 evra po osobi po noćenju. Svakodnevni gosti su nam bili gušteri, vodeni, onako simpatični.

Hrana i sve na Rajliju je skuplje nego u Bangkoku, što se valjda i očekuje od mesta na moru sa brodićima kao jedinim transportom. Takođe mogu konstatovati da je i kvalitet hrane po restoranima lošijeg kvaliteta nego u glavnom gradu, ili sam možda ja bio na pogrešnim mestima. Kao što sam spomenuo, u samom mestu ima se svašta videti i raditi, jedno od zanimljivijih stvari na ovom putovanju je bilo penjanje uz relativno strmu planinu do skrivene lagune unutar nje. Penjanje do vrha i kasnije spuštanje do lagune traje oko 45 minuta, imajte na umu da je klizavo i delimično zahtevno za snagu, ali je nagrada na kraju itekako vredna. Zbog zemlje i klizavih i opasnih površina nemojte ići u avanturu tokom ili pre kiše. Negde na sredini uspona, kada stignete do vrha, sa leve strane imate vidikovac koji će biti idealno mesto da predahnete i uživate u pogledu na plažu i ostatak Rajlija. U samoj laguni možete provesti neko vreme, nema mnogo mesta za leći na primer, ali se možete okupati i uživati u detaljima koje je priroda za nas izvajala. Uspon prema laguni započinje negde na pola puta između istočnog Rajlija i plaže Ao Phra Nang, o kojoj ću takođe sada reći par reči. Prvi put kada smo stigli na ovu plažu koja se nalazi između istočnog i zapadnog dela Rajlija, nije bilo teško odlučiti da ćemo se tu i vraćati narednih dana, s obzirom da je plaža daleko lepša, atraktivnija i prirodnija od one na zapadnoj strani. Svaka preporuka za plažu koja nudi odmor, divno more, strme stene za one željne adrenalina, malo ostrvo preko puta do koga možete peške tokom oseke, razne male đakonije koje možete kupiti na jednom od brodića prodavnica, ali i pećinu punu falusa posvećenih princezi. Živopisni kutak koji je učinio ovaj deo puta tako opuštajućim.

IZLET

Štandovi na šetalištu imaju u ponudi nekoliko opcija izleta, uglavnom su svuda iste cene samo se kompanije razlikuju, ako i to. Najpopularniji izleti su “Četiri ostrva”, koji je mislim i najkraći jer se obilaze četiri ostrva blizu Rajlija, sledeće je “Phi Phi” za koji smo se mi odlučili, gde se obilazi ostrvo Bamboo, uvala Maya, gde je btw sniman film “Beach”, uvala majmuna, Phi Phi Don sa ručkom u hotelu, kao i laguna na ostrvu Phi Phi Leh. Odmah ću vam reći da smo jako zadovoljni izletom iako ja sam nisam miljenik organizovanih putovanja preko agencija. Treći izlet koji je često na reklamama je “James Bond Island” ili kako Tajlanđani kažu “Jame Bond”, jer koliko sam uočio, gutaju i ne izgovaraju poslednja slova u pojedinim rečima, tako je lanč – lan, masaža – masaaa, bič – bi itd. Naš izlet je koštao 46 evra po osobi gde je uključen prevoz, neograničena voda za piće, posluženje u vidu voća, ručak u hotelu na Phi Phi Donu, kao i taksa za ulazak u nacionalni park. Ceo izlet je trajao oko 6 i po sati, a na gliseru nas je bilo oko tridesetoro plus posada. Jako zabavni zaposleni, predani svom radu, učiniće ovaj izlet još nezaboravnijim. Kompanija kojom smo mi išli je Sea Eagle Tour .

Imali smo priliku da se kupamo na kristalno čistoj “Bamboo” plaži sa tirkizno zelenom vodom, gnjurimo i razgledamo korale, grebene i ribice svih boja u blizini ostrva Phi Phi, okupamo se u uvali “Maya” i prošetamo obližnom džunglom, družimo se sa malim, skoro plišanim majmunima koji dan provode na stenama uvale dok čekaju po koju bananu da poleti sa broda, kupamo se i skačemo sa broda u laguni koja je sa svih strana okružena masivnim planinama. Nemam ništa zameriti organizaciji ovog puta tako da vam svakako predlažem ovu turu ako se zateknete u nekom mestu u Andamanskom moru.

Osučanli smo se, izgoreli ili počeli da gorimo, neki dobili upalu mišića od penjanja, pozdravili se sa bungalovom i krenuli na malo duži put brodom. Nekih dva sata od Rajlija. Vidimo se uskoro na Puketu, ostrvu Bude i bluda.

BANGKOK NaPočetku

O glavnom gradu Tajlanda sa osam miliona stanovnika sam imao oprečna mišljenja, zahvaljujući blogovima i forumima koje sam čitao kao i broju stanovnika koji je enroman. Bangkok na forumima ili hvale ili kude, nema srednje linije. Ja sam u bandi koja će ga hvaliti. Apsolutna neistina je da glavni grad treba zaobići, da tu nema šta da se vidi, da je prljav i haotičan. Dobro, haotičan jeste i pomalo prljav, ali da li ste vi u skorije vreme videli Južnu Moravu? Ja jesam, koliko se mogla videti. Pre svega, Tajlanđani su jedan veoma pažljiv i ljubazan narod koji će vam, iako barataju sa minimalnim znanjem engleskog jezika, uvek i u svakom momentu pomoći iako se to od njih ne zahteva ili traži. Ali kao što rekoh, morate biti obazrivi jer će vam neko pomoći iz koristi ili kako bi vas navukao da nešto kupite, uplatite i slično. Ipak ste njima vi jedini izvor prihoda.

Kada sletite u Bangkok, odmah će onih osam miliona i još toliko turista postati vaša realnost i svakodnevnica. Visoka vlažnost vazduha je karakteristična za ovaj deo sveta, tako da obratite pažnju na odevanje pri sletanju i uvek imajte flašicu vode kod sebe. U avionu ćete dobiti papir koji morate popnuti pre dolaska na pasošku kontrolu, upisujete ime, prezime, broj leta, adresu u Tajlandu i tako neke formalnosti, te zajedno sa vizom ulazite u državu. Od aerodroma do grada možete koristiti gradski voz, taksi, autobus ili Uber. Ja sam izabrao taksi kao najbrži vid transporta posle višečasovnih letova. Taksisti na Tajlandu znaju biti veoma naporni i naravno, žele naplatiti što više. Kada uđete u taksi, on će po nahođenju da proba da Vam predloži fiksnu cenu prevoza koja je obično viša nego da taksimetar odbrojava, zato insistirajte na taksimetru, možete im samo reći “meter”, pa će, doduše nevoljno, upaliti isti. Meni je konačni račun bio za 3 evra manji od njegove fiksne cene. Imajte takođe na umu da na iznos na taksimetru morate dodati 50 bati za aerodromsku taksu koju grad njima naplaćuje kao i na putarine do grada u iznosu od 75 bata (2 evra).

PREVOZ PO GRADU
Iako ogroman, Bangkok na kraju i nije nešto preterano težak što se transporta tiče. Na raspolaganju su vam gradski brodići kao jako dobar i brz način da sa tačne A stignete na tačku B, dobro organizovan i lak za upotrebu i što je najvažnije jako jeftin. Obavezno koristite gradske linije koje koristi i stanovništvo jer pre svega upoznajete jedan grad najbolje kroz narod koji u njemu živi. Postoji i “plava linija” koja je samo za turiste, koja je dosta skuplja od ostalih linija i koja je po mom mišljenju apsolutno nepotrebna. Jedino što ćete u njoj naći češće, je mesto za sedenje. Sledeći vid prevoza koji sam probao da koristim je gradski autobus, jednom uspešno dok sam kod drugog pokušaja več odustao. Mada u baš tom autobusu je kondukter koji raspolaže sa tek nekoliko reči engleskog jezika pitao mene i prijatelje gde smo se zaputili, kada smo mu pokazali na mapi gde želimo ići. On je nakon toga išao po autobusu i pitao ostale putnike kako je najbolje doći do tog mesta, na kraju izvadio olovku i na svojoj ruci ispisao broj autobusa koji je bolje uhvatiti. Na takve situacije smo se često sretali i kasnije, jedan od razloga zbog čega jako poštujem tajlandski narod. Jednostavno, na stajalištima ne postoje mape  i neke rute linija, uglavnom je to ako ima, spisak nekih stajališta koje je komplikovano ispratiti. Taksi – objasnio sam uglavnom na početku više o njemu, najvažnije je da ne pristajete na fiksne cene, nagovaranja i na kompromise. Čuveni tuk-tuk, prepoznatljivi simbol ne samo Tajlanda ali i okolnih država. Avantura i doživljaj za sebe. Iako se vozači tuk-tukova služe raznim trikovima da vas prevare, naplate više i slično, morate se bar jednom voziti ovim prevoznim sredstvom. Najvažnije za vožnju je da obavezno ugovorite cenu vožnje pre ulaska u tuk-tuk, nemojte dati da vas odere sa cenom na kraju vožnje, posle je kasno da pregovarate. Budite jasni i ubedljivi sa destinacijom jer će vam ponuditi vožnju do nekog marketa, radnje ili slično gde na primer rade njegovi prijatelji i gde možete nešto lepo kupiti. Ne nasedajte takođe na priče da baš taj hram koji želite posetiti, danas ne radi pa će vas on odvesti na bolje mesto. Sve su to načini da od vas naplati što više para. Ako ste jasni i odlučni na početku, vožnja tuk-tukom je zanimljiv događaj i takođe brz način da tumarate Bangkokom. Uber. Uber je najveća konkurencija taksiju, doduše zvanično zabranjen na Tajlandu ali se svakako može koristiti. Možda najlakši način što se tiče destinacije, sami je postavljate u aplikaciji i nemate uobičajnih poteškoća oko objašnjenja taksisti ili tuk-tuk vozačima gde zapravo želite da idete, jer obično adresa izgovorena na engleskom jeziku njima ne znači mnogo. Što se tiče cena, nisam siguran šta je najjeftinije od ova tri, nekada je to bio tuk-tuk, nekada uber, nekada taksi, mislim da zavisi od doba dana, ili prilika u saobraćaju jer su cene za isto odstojanje varirale. Moj izbor redom je: brod, uber, tuk-tuk, taksi, autobus. Metroom se još uvek nisam vozio, verovatno ću kada se budem vratio u Bangkok za nekoliko dana pa ću o tome opširnije.

ZNAMENITOSTI
Pored više od 400 hramova u Bangkoku, zanimljivih četvrti, pijaca i restorana, nekada je dovoljno da besciljno lutate njegovim ulicama, dok vam nad glavom visi milijardu kablova kada sam se zapitao da li svaka kuća u Bangkoku ima poseban svoj vlasitit kabal. Milijardu kablova, zaklanja dobar deo neba što i nije toliko loše kada upeče zvezda. Prvo sam Bangkok obišao uzduž, rekom, što uglavnom morate u svakom gradu koji poseduje reku uraditi, jer je pogled sa vode na krovove grada uvek drugačiji nego kada se nalazite unutar. Od hramova koje treba obići a obišao sam ih u Bangkoku izdvajam: Wat Arun – moj omiljeni i jedan od najlepših u Tajlandu kao i Wat Pho, zanimljiv i drugačiji, sa manjem brojem turista, bar kada sam ja bio, sa zanimljivim sadržajem i figurama. Ulaz u hramove se plaća, obično je to simbolično oko pola evra do dva. Nedaleko od hramova, nalazi se i kraljevska palata (The Grand Palace), sagrađena 1782. koja je zapravo ceo kompleks hramova i građevina, raznih stilova i boja, sa dosta fotografija, islikanih zidova, zlatnih detalja. Mana ove atrakcije je što zaista u svakom momentu imate reku turista dok ste vi samo mala kapljica, ali svakako nemojte propustiti obilazak zbog toga. Naoružajte se stprljenjem i čuvajte svoje stvari onde gde je dosta turista. Cena ulaza je viša nego ulaz u klasičan hram, takođe i kodeks oblačenja je striktniji nego na ostalim mestima, pa tako ovde muškarci ne mogu ući u bilo kakvim bermudama već isključivo u pantalonama. Obavezno je prekrivanje ramena i grudi . Ukoliko nemate kod sebe odeću, preko puta palate imate dosta butika gde je možete kupiti ili iznajmiti. Ovakav vid iznajmljivanja odeće, marama i ešarpi je prisutan ispred skoro svakog većeg hrama. Nakon nešto više od sat vremena u kraljevskom kompleksu zaputio sam se u Amulet market, pijaca raznih džidžabidža da tako kažem, amajlija, rekao bih dosta zanimljiva za kolekcionare i ljude koji vole sitne figurice i stvari. Ukoliko Bangkok obilazite peške, imajte u vodu da je grad mnogo veći nego što vam se čini na mapi i da ne prenakrcate optimistično svoj dnevni plan razgledanja jer je samo za obići par hramova potrebno jako puno energije.

Najviše vremena u Bangkoku smo proveli na čuvenom Khaosan Road- u, iako sam došao tu sa predrasudama vreme provedeno tu je bilo fenomenalno. U par navrata sam svraćao tu, da jedem, šetam, kupim po koji suvenir i majice, uživam na masaži. Kada mi neko spomene Bangkok, prva slika u glavi mi je zapravo ovaj deo grada sa zanimljivim kafićima i restoranima, muzikom, bojama i mirisima. Ovde se može lepo jesti za pristojne pare ili popiti piće sa prijateljima. Ovaj kvart ima neku ludačku energiju, nije izlizan niti prenapadan, nekako taman za moj ukus. Za svakoga po nešto, za dnevnu ili večernju varijantu. Takođe, dosta hostela i apartmana se nalazi upravo ovde, ja nisam, ali dosta ljudi se opredeljuje za smeštaj u ovoj ulici. Ja sam bio smešten u Bunny Burrow hostelu, blizu glavne železničke stanice zbog svojih planova o obilasku okolnih mesta, ali se odatle lako do takozvanog centra grada, hramova i Khaosan ulice može doći brodom ili drugim prevoznim sredstvom. Obavezno idite na masažu, ako to ne uradite kao da niste ni bili u Tajlandu. Masaža stopala posle naporne i duge šetnje ili tajlandska masaža za totalni preporod tela, vaš je izbor. Moj je bio i jedno i drugo. Masaže se kreću oko 6 evra za sat vremena, što je sasvim pristojna cena. Nakon dnevnog ili večernjeg obilaska se možete zaputiti u Kinesku četvrt (China Town), koja je nastala u drugoj polovini 19. veka, pijaca koja rekao bih radi non stop, kada se sve ostalo zatvori ona radi. Kinezi su jedan vredan i marljiv narod. Pripremite svoje nozdrve i oči, ono što ste osetili na drugim mestima ovde je duplo. Hrana je uglavnom ono što tajlandski Kinezi, kojih je 14% ukupne populacije u zemlji, nude na svojim malim improvizovanim tezgama duž ulice. Usudite se da probate barem jedan griz raznoraznih đakonija, te svakako pripremite za put neki od probiotika, zlu ne trebalo. Teturao sam se po ovoj pijaci već vidno umoran, zbog čega sam se ubrzo zaputio ka hostelu, koji je sva sreća bio blizu Kineske četvrti. Laku noć i pozdrav do sledećeg javljanja iz ovog tropskog glavnog grada.

TAJLAND Overall

Uopšteno mogu reći da mi se zemlja osmeha dopada. Zaista to i jeste, jer ćete uživati u razmeni osmeha sa totalnim neznancima na ulici. Možda se baš zbog toga osmeh nalazi na skoro svim statuama Bude u Tajlandu, a ima ih milion, na svakom koraku. U svim pozama, bojama i veličinama, svakako predmet divljenja i poštovanja pre svega. Sa svih strana ćete zapaziti natpise i apele da statue Bude ne trebate kupovati i koristiti kao ukras ili detalj u svom životnom prostoru jer to predstavlja nepoštovanje i protivno je njihovoj kulturi. A kultura im je jedna od važnijih stvari koliko sam primetio, te i pored “amerikanizacije” i mnoštva turista, novina sa zapada i slično, vrlo se striktno pridržavaju svojih običaja i načela. Za razliku od utiska koji sam imao u Japanu koji je dosta više poprimio taj namet. Tajland vam se može svideti ili ne. Definitivno, kao što je jedan hrvatski turista dok je čekao na palačinke rekao, sve zavisi od onoga šta očekuješ od jedne zemlje. Njegova očekivanja su bila drugačija, moja nisu.

Sa lokalnim stanovništvom je malo teže uspostaviti neku dublju konverzaciju pored obaveznog osmeha ili par neformalnih rečenica na engleskom jeziku. Lično smatram da to nije njihova mana, kao što im mnogi zameraju. Niko nije dužan da perfektno govori strani jezik da bi se prilagodio situaciji i turistima. Turisti su tu da razumeju, nauče i prilagode se kulturi u kojoj su gosti. Svakako govorni jezik nije jedini način da sa nekim ostvarite komunikaciju te da upoznate jedan narod. Nesumnjivo, za vaše turističke potrebe će svako od njih znati dovoljno. Možda je najbolje da pre puta naučite nešto njihovih reči.

Tajlandski narod mogu opisati kao suzdržan, dostojanstven, proračunat i srećan. Nailazio sam uglavnom na, reći ću, dobre ljude, prijatne i veoma staložene i strpljive ali i na one koji su malo bezobrazniji i arogantni, ali su srećom u jakoj manjini. Kao i svuda. Dosta njih će vam i pored nepoznavanja jezika, pomoći u svakom trenutku, neko zbog moguće novčane nagrade ali neko i iz svojih dobrih osobina. Imao sam jako prijatna iskustva gde su mi ljudi pomagali, crtali po svojim rukama putokaze i brojeve autobusa koje je potrebno da uhvatim jer nisu znali da izgovore. Nažalost, vremenom je kao i svuda, novac uspeo da iskvari jedan deo naroda, te morate biti jako oprezni sa ponudama koje dobijate sa svih strana na ulici. Stranac je tu da potroši novac, a novac je njima jako potreban zbog lošijeg ekonomskog stanja u zemlji kao i jako duboke korpucije koja vlada u svim porama društva. Ako ste imali novca da dođete do Tajlanda, imate sigurno dovoljno i da potrošite dosta para, neko je, po mom gledištu, javno mišljenje. Morate se dobro informisati o cenama u Tajlandu, začkoljicama koje vas čekaju, mogućim prevarama ili običnim precenjivanjem lokalnih usluga, kako vam se novčanik ne bi ispraznio nakon prvih pet dana odmora. Da se razumemo, niko vas neće oteti, opljačkati ili nešto nažao učiniti, samo će probati da vam naplate duplo skuplje uslugu ili stvar. Pokušaće da vas navede na svoju vodenicu od čega imaju koristi. Tajland nije jeftin kao što vlada generalno mišljenje. Jeste ako spavate po nekim sobicama bez klime, tople vode i slično, ili ako se hranite isključivo na ulici po štandovima, ne idete na izlete, masaže, ne putujete okolo. Nije dovoljno kupiti samo kartu do tamo, a onda možete živeti mesec dana za dvesta evra, jednostavno nije tako. Možda je nekada bilo, ali ova zemlja danas ima mnogo više turista samim tim i više cene. Ima jeftinijih stvari, ali cene su manje više slične kao u Srbiji, čak neke i više. Ali kao što sam spomenuo, najvažnije je se pre puta dobro informisati koliko šta otprilike košta, koje su to prave cene usluga i stvari kako ne bi došli u neprijatne situacije. Pogotovo jer će vam retko ko izdati fiskalni račun,pokazati odmah cenovnik, već je sve stvar dogovora, cenkanja i često natezanja. Sa jakim stavom i predznanjem, svakako ste u prednosti i mogućnosti da svoje rashode držite pod kontrolom.

Higijena u gradovima, na putevima i prevoznim sredstvima nije u istom rangu kao i u Evropi i jednostavno nemojte biti iznenađeni niti očekivati Švajcarsku na krajnjem istoku Azije. Ali svakako nije ni nepodnošljivo prljavo, kao što sam očekivao zbog raznih komentara na koje sam nailazio. Prljavije jeste, ali ništa mnogo strašnije od nekih delova naše zemlje ili delova glavnog grada Srbije kojima se ne bismo baš pohvalili. Možda je za nekog iz Norveške ili pomenute Švajcarske taj šok veći, ali za nas, ovakve, not a big deal. Ono što je mene iznenadilo, prosto rečeno, Tajlanđani ne smrde, ne u smislu uvrede da sam očekivao da narod smrdi, već nećete pronaći nijednu osobu da se oseća, pa čak ni u krcatom vagonu trećeg razreda lokalnog voza na 30 stepeni. Za razliku, recimo, od jedne naše prosečne pedesetpetice. Ali se pripremite da je temperatura tamo gde je klimatizovano, meni barem, nepodnošljivo niža od normalne, te ćete se u marketima, vozovima bolje klase kao i aerodromima srmzavati, navući neku prehladu ili bol u grlu. Obavezno uvek imajte nešto od dužih rukava kod sebe. Nisam siguran koja je fora sa preniskim temperaturama rashlađivanja ali njima očigledno ne smeta.

U sledećim postovima ću pričati o svakom mestu opširnije, ovde sam samo želeo ukratko da prenesem svoj utisak o zemlji i narodu. Možda neki kao uvod, opšti utisak. Na ovom putovanju sam se vozio avionom pet puta, vozom dva puta, autobusom, tuk tukom, kombijem, čamcem i autom nekoliko puta. Kupao sam se na šest plaža i u jednoj laguni, izgoreo na suncu i zaledio u vozu. Spavao u vozu, avionu, aerodromu, bungalovu, hostelu i hotelu. Peo sam se uz jako strme litice na Rajliju, osvojio vidik i još jednu prelepu lagunu sakrivenu među planimama. Družio sam se sa majmunima i slonovima u džungli, posetio bezbroj hramova, naučio dosta o njihovoj kulturi. Malo su nas i meduze pozdravljale. Posetio sam i besciljno šetao po ne znam koliko njihovih šarenih pijaca, probao nekoliko jela i voća. U svakom slučaju za petnaest dana koliko sam bio tamo, dosta toga sam uradio i probao, što ću pokušati da vam na što bolji i slikoviti način prenesem u narednim tekstovima.

Rado ću vam odgovoriti na sva pitanja vezana za ovu zemlju i moje iskustvo.
Vidimo se uskoro u Bangkoku, glavnom gradu zemlje osmeha.